Зашто тога нема код нас? — запис Невена Милаковића из Хан Пијеска
Наш признати пјесник и један од најистакнутијих савремених српских стваралаца Невен Милаковић, учествовао је на књижевној манифестацији „Чучкови књижевни сусрети“, која се традиционално одржава у Хан Пијеску у част пјесника Бранка Чучка. Емотиван осврт нашег Баранина на то путовање, објављен првобитно на друштвеним мрежама, представља више од личне биљешке. Ријеч је о снажној поруци, тихој опомени и дубоко људском свједочанству о односу према књижевној баштини и ствараоцима.
Невен Милаковић:
Ових сам дана учествовао на књижевној манифестацији „Чучкови књижевни сусрети“, која се већ седамнаест година одржава у Хан Пијеску у част књижевника Бранка Чучка. Утисци и емоције су толико снажни да их напросто морам подијелити са вама.
Сама библиотека, колектив, њихова гостољубивост, посвећеност, стручност... лијече. Сличне установе из неупоредиво већих градова позавидјеле би на фонду књига, експонатима, простору који је уређен с много љубави, укуса, али и знања — што се види на сваком кораку. Подразумијева се, директорка Озренка Ђурић Радуловић се савршено уклапа у овај опис. Све је перфектно организовала: дочек гостију, боравак у предивном хотелу са још љепшим рестораном, дружења у истом, одлазак на Чучков гроб, промоције током дана, и на послетку — централни догађај у Дому културе.
Е сад вам морам нешто признати, морам то избацити из себе: уз одушевљење, захвалност, поштовање... јавља се емоција која је тако недостојна овог мјеста — завист. Јесте, добро сте прочитали. Завист.
Зашто овога нема код нас!? Колико се мојих пријатеља, великих пјесника и књижевника, преселило на боље мјесто. Ранко Јововић, Момир Војводић, Веселин Ракчевић, Гаро Јовановић, Мишо Трипковић, Ранко Радовић, Светозар Пилетић... готово да их нико не помиње. Како онда очекивати да се установи књижевна награда која би носила њихово име, као што је то случај са „Чучковом књигом“? Да нека библиотека понесе њихово часно име? Да се неко позабави њиховим дјелом и оставштином?
Упитах Озренку за Бора Капетановића, а она рече да не практикују два пута позивати исте пјеснике. Чудно, помислих — па код мене на свим манифестацијама учествују искључиво исти „великани“. И све књижевне награде су резервисане за њих. А онда се сјетих:
— Али ја сам учествовао прошле године, Озренка.
— Направили смо изузетак, јер сте оставили посебан утисак на публику.
Каква похвала! Занијемио сам. Ни захвалити се нисам умио. Ваљда нисам навикао на такав однос. Ево, чиним то накнадно.
Хвала, Озренка. Хвала, добри људи. Хвала, предивна варошице. Нисам вам посветио ни стих, ни пасус, а камоли стотине пјесама, романе, своје срце... Њих сам посветио родном граду (Подгорици, прим. ред.), вољеном граду. Ви ми узвратисте умјесто њега.
Чудни су путеви Господњи.
И нека буде јасно, макар једном: нисам ово написао да бих некога прекорио, него из љубави. Тако бих желио да се поведемо примјерима о којима сам горе писао. Да постанемо бољи — због себе и због својих мртвих другова.
Благо Бранку Чучку!
