HIC RHODUS, HIC SALTA: Zaboravljeni Kelti i tajne dunavskog mulja

PRIREDIO: Igor Rems

Dunav je riznica koja svojom dubinom čuva najveće blago – istinu o mnogim narodima koji su živeli na njegovim obalama. Zato nije ni čudo što priobalje Dunava, ali i sama reka, predstavljaju za istraživače, arheologe, pa i raznorazne avanturiste željne slave, neiscrpan izvor iz kojeg s vremena na vreme pronađeni predmeti, artefakti (nakit, oružje, raznorazna keramika…), svojom starinom, ali i umešnošću i ljepotom, zaprepaste svet.

Jedan od naroda koji je u određenom vremenskom razdoblju živeo na obalama Dunava bili su i Kelti.

Ko su Kelti?

Kelti (greč. Κελτοί, lat. Celtae) indoevropski su narod koji se još u kameno doba većinom naseljavao između današnje Francuske i Češke, a bilo ih je i na Balkanu, u severnoj Srbiji i Slavoniji. Keltsko pleme Skordisci osnovalo je grad na mestu današnjeg Beograda, koji su nazvali Singidunum ili Singidunos, što u prevodu najverovatnije znači „grad Singa“, jer „dun“ na keltskom znači grad, tvrđava.

Pod pritiskom Germana bili su prinuđeni da se pomeraju ka zapadu i jugu (Britanija, severna Španija, severna Italija, zapadna Francuska). Na prvi pogled izgleda čudno da su Kelti stalno ratovali jedni protiv drugih i nikada nisu mogli da se ujedine. Ipak, mora se uzeti u obzir da verovatno nesu bili svesni pojma keltske nacije.

Kelti su živeli u malim seoskim zajednicama. Radije su se bavili stočarstvom nego zemljoradnjom. U borbi su bili vrlo hrabri, ali nisu umeli da se bore po uputstvima. Kada bi bitka počela, svaki Kelt bi se borio sam za sebe. Keltska civilizacija održala se do danas u Irskoj, Škotskoj, Bretanji, Velsu, delimično u Kornvolu i na ostrvu Man.

Šokantna tajna iz dunavskog mulja

Kakvu predstavu imamo o pradrevnim narodima? Da li su ti stari narodi hodali u dronjcima i jednobojnoj, sivoj odeći? Ili… dok posmatrate ovog trgovca na fotografiji, verovatno vam prva misao nije: „Vidi, nosi škotski kilt!“ Ali istina je još neverovatnija.

Mnogi veruju da je karirana tkanina (tartan) izum škotskih klanova. Međutim, arheološki nalazi iz keltskih rudnika soli u Halštatu dokazuju da su Kelti nosili ovaj dezen punih 2500 godina pre modernih kiltova.

Dok su drugi narodi nosili neobojenu vunu, dunavski Kelti su pre više od dva milenijuma šetali u jarkim, kariranim plaštovima.

Kelti su pravili veoma lepo oružje, gradili složene objekte i kovali novac. Bili su izuzetni pesnici i pevači. Bili su opsednuti estetikom.

Koristili su biljke, lišajeve i bobice iz naših šuma, bojili su vunu u jarko crvenu, plavu, žutu i zelenu. Karirani uzorak nije bio slučajan – bio je rezultat složenog tkanja na njihovim drvenim razbojima, gde su se ukrštale različito obojene niti, stvarajući prelepe kvadrate.

Da ovo nije samo mašta, potvrđuju zapisi antičkih pisaca koji su sa nevericom posmatrali ove „šarene varvare“.

Rimski pisac Diodor Sikul (1. vek p. n. e.) ostavio je zapis koji zvuči kao izveštaj sa modne revije:

„Kelti nose čudesnu odeću – košulje obojene u sve moguće boje i pantalone koje nazivaju ‘bracae’. Ogrću se kariranim plaštovima (sajama), koji su gusto istkani i išarani mnoštvom raznobojnih kvadrata, poput najfinijeg mozaika.“

Za Rimljane, koji su uglavnom nosili bele toge, Kelti su izgledali kao bića iz drugog sveta – neverovatno šareni, visoki i ponosni.

U to vreme, plašt nije bio samo odbrana od surove dunavske košave. Što je uzorak bio složeniji i što je više boja imao, to je vlasnik bio moćniji i bogatiji.

Dok trgovac u ruci drži bronzani prstenasti novac, svojim plaštom poručuje:
„Ja sam čovek od ugleda i moći.“

Istorija našeg kraja nije bila crno-beli film. Ona je pulsirala u hiljadu boja!

Kada se danas vidi karo uzorak na nekoj modernoj košulji, on odmah podseća na dizajn koji su Kelti usavršili na obalama Dunava, pre nego što je podignut ijedan kamen Fetislama ili Trajanovog mosta.

Kelti nisu bili samo majstori tkanja; oni su bili čarobnjaci metala. Za njih, nakit nije bio običan ukras, već živa amajlija koja pulsira snagom reke i vatre.

Dok bi taj trgovac koračao kroz sumrak Đerdapa, na njegovim grudima blistala bi fibula u laten stilu. Možemo li da zamislimo srebrnu kopču, ne veću od dlana, ali tako vešto izlivenu da podseća na krila mitske ptice u letu? Njene linije se ne prekidaju – one teku, prepliću se i uvijaju u beskrajne spirale, baš kao što se virovi Dunava igraju oko stena Kazana.

Svaki zarez na tom srebru bio je molitva za srećan put i zaštita od nevidljivih sila koje vrebaju iz dubokih šuma.

Ali pravi simbol moći koji bi odmah privukao pogled bio je njegov torkves.

Ta masivna, otvorena ogrlica od punog srebra, sa debelim, loptastim završecima (na slici), stezala je njegov vrat poput nevidljivog oklopa. Kelti su verovali da torkves (ogrlica) nije samo nakit, već „sidro za dušu“. Verovalo se da on zadržava životnu energiju unutar tela ratnika i trgovca, dajući mu snagu da preživi surove zime i opasne plovidbe.

Kada bi sunce udarilo u to uglačano srebro, trgovac bi izgledao više kao polubog nego kao običan putnik.

A tek njegove saputnice!

One su na rukama nosile nakit kakav danas viđamo samo u najskupljim vitrinama. Arheolozi su u našem pesku nalazili narukvice od staklene paste, duboke plave boje, poput samog srca Dunava, ukrašene žutim i belim reljefima koji podsećaju na morske talase.

Te narukvice su nježno zveckale pri svakom pokretu, mešajući se sa zvukom vetra i udarima vode o čamac.

Ovaj „podunavski laten“, kako ga stručnjaci zovu, bio je vrhunac umetnosti i na prvi pogled lako prepoznatljiv. To je bio stil koji je spajao keltsku mistiku sa elegancijom koju su donosili trgovci sa juga.

Svaki torkves, svaka fibula i svaka staklena perla pronađena u Đerdapu priča su o raskoši koja ne može ni da se sanja!

Zato, danas kada se vidi mali bronzani prsten, ne vidi se samo „stari metal“. Vidi se sjaj torkvesa, čuje se zveket srebrnih ptica na ramenima i oseća se ponos naroda koji je pre dva milenijuma pretvorio naš kraj u najsjajniju pozornicu starog sveta.

Mi nismo samo naslednici ove zemlje – mi smo čuvari te neugasive svetlosti koja i dalje blista iz svakog pronađenog komadića bronze. Mi smo čuvari tih boja i tih priča.

Korišćen tekst: Irene Todorović