.jpg)
.jpg)
.jpg)
PIŠE: Igor Rems
Devetnaestog novembra, na Ksenijin rođendan, izašao sam na Gvozden Brijeg, odneo sveže cveće i zapalio sveće. Da je drugačije slavili bi njen 92-i rođendan i 50 godina doktorata.
Ovako, obilježavamo samo 15 godina od kada nije sa nama.
Njeni roditelji, otac Risto, učesnik I Balkanskog rata, Velikog rata, zatvorenik austrijskog logora Boldogasonj, nosilac ordenja iz balkanskog rata i majka Milica ( rođ. Popović, Đurmani-Spič), rođeni su krajem devetnaestog veka. Izrodili su četvoro dece. Najstarijeg Sava (dve godine, zdravo i napredno dete), našli su, kada su se vratili iz polja, u krevecu bez znaka života. Dete je umrlo od “ komišiona” grčeva a jedini spas bio je da se dete odmah stavi u hladnu vodu, tako je govorio narod.
Posle Sava, rodile su se dve kćeri, Vjera i Ksenija, koje su imena dobile po kćerkama kralja Nikole. Risto, kao oficir, kraljeve vojske nije se iz koncetracionog logora vratio za Crnu Goru nego se pridružio kralju u izbeglištvu, u Gaeti, i tamo ostao dok im kralj nije naredio da se vrate.
Posle njih dobili su i sina Đorđija.
Kada su dospeli za školu otac nije bio da se školuju. Majka se tome energično usprotivila: “ Risto Miranoviću, naša đeca ima da se školuju a ne da kao ja i dan danas ostanu nepismena”.
Inače njena porodica je bila u to vreme izuzetno imućna i bogata, imali su majdane u Turskoj da se i sultanov sin družio sa njihovom decom.
Posle oslobođenja Bara 1878 godine kralj Nikola je rekao da će svu imovinu oduzeti vlasnicima ako ne pređu da žive u Crnu Goru. Tada je granica između Hasburške monarhije i Crne Gore bila današnja reka Željeznica. Govorilo se da se može od reke Željeznice do Stare masline stići sve livadama Popovića. Tako je porodica napravila kuće i nastanila se u današnjim Popovićima koji su, verovatno, po njima i dobili ime.
Ksenija je bila izuzetno dete. Još pre škole, uz stariju sestru, savladala je i pisanje i računanje.
Jednom prilikom majka je konstatovala da ona u školsku “čantu” nosi sve knjige. Kada su je pitali, ona je odgovorila da se nikad ne zna kada mogu da joj zatrebaju.
Bila je blage naravi. Odlikovala se dobrotom ali i naivnošću. Bila je neverovatno uporna, strpljiva, sistematična i disciplinovana, pravi borac i izuzetno hrabra. Od svega najviše je cenila rad, pravičnost i istinu.
Sedamdesetih godina, ako se ne varam, preko pojedinih crnogorskih političara iz CK-a, pokušano je da se u Baru izgradi fabrika sinter-magnezita, vatrostalnih masa i vatrostalnih opeka. S obzirom da je i Ksenija bila član tog tela mislili su da će to lako da proguraju.
Tada iako je vladalo političko jednoumlje ipak su cenili (što danas nije slučaj) mišljenje eksperata kada su u pitanju zaštita zdravlja i životne sredine.
Ksenija nije htela da potpiše nijedan dokument pre nego joj se dostavi elaborat. Kada je pročitala dostavljeni materijal obavestila je porodicu da je Bar osuđen na smrt. Rekla je da Bar ne može da preživi jer na godišnjem nivou fabrički dimnjaci izbacuju 800000 kubika kancerogene azbeste prašine.
Lokacija fabrike trebala je da bude u Polju, blizu tunela gde Rikavac odlazi u more. U to vreme na tim livadama nije bilo skoro niti jedne kuće.
Uprkos svim pritiscima i ucenama, zajedno sa dr. Počekom (ako se ne varam) iz Nikšića, koji nije mogao da veruje da se takav projekat gura, još u Primorju, krenuli su u odbranu grada, uz veliku pomoć doajena barskog novinarstva, g-dina Boška Miloševića.
Kao zadnje sredstvo bio je odlazak u SAD, oblast uz veliko Mičigen jezero.
“ Vozili smo se nepreglednom ravnicom. Na dnu horizonta vidjelo se pet fabričkih dimnjaka, od kojih su tri bila neaktivna ( Ksenija je bila ubeđena da je bilo plaćeno da fabrika ne radi puniom snagom dok su oni prisutni). Sa lijeve i desne strane puta bili su nepregledni zasadi: jabuka, krušaka, višanja, bresaka ili nekog drugog voća, nije moglo da se zna, to su bile plantaže posute pepelom” - pričala je Ksenija.
Tada su otvorili karte i Kseniji je bilo sve jasno: ponudili su blanko ček da Ksenija upiše cifru!
Istog trenutka Ksenija je ultimativno zatražila da se radna poseta obustavi i da se vrate u Jugoslaviju. Epilog: izbačena je iz CK i proglašena Državnim neprijateljem br. 1!!!
Na drugoj strani Ksenija se nesebično i još više posvetila nauci. Nudili su joj blanko čekove i Libija, Amerika, Kina... nije htela da nigde ide, uvek se branila rečima da je potrebna najviše njenoj Crnoj Gori.
Godine 2007-e izašlo je njeno kapitalno delo Maslina ( Olea europeae L. na 480 str. u formatu 32h22).
U recenziji knjige koju su potpisali prof. dr. Evica Mratinić, dr. Stojan Jovanić i prof. dr. Mihailo Nikolić, piše: ... Grčevita je bila stručna i naučna borba dr. Ksenije Miranović da se sačuvaju Maslinjaci u Crnoj Gori, kao deo nacionalnog blaga, da se stari zapušteni zasadi revitalizuju a novi podignu...Njenom zaslugom kod generacije stručnjaka i brojnih poljoprivrednih proizvođača razvijana je svest i ljubav prema ovoj plemenitoj voćki.
Sa brojnih putovanja gde je pozivana i kao ekspert učestvovala na mnogim skupovima, kongresima i simpozijumima posvećenim ovoj biljnoj vrsti, donosila je ne samo najnovija dostignuća nauke, već i nove sorte koje je introdukovala u Crnoj Gori.
Sva njena saznanja i bogato 50-godišnje naučno i stručno iskustvo, pretočeno je u ovo monografsko delo, jezgrovito napisano, lepim jezikom, dostupno i težaku i stručnjaku, a posebno mladom naučnom radniku...treba istaći, poseban kvalitet knjizi daju poglavlja koja se odnose na sortiment, naročito onaj autohtoni ( Žutica, prim. autora) koji čini nacionalno bogatstvo Crne Gore...”
Danas, u mesecu novembru, sve se sabralo. Izuzetnim naporima i ljubavlju prema majci hraniteljki, kako je Ksenija nazivala Maslinu, teče “žuto zlato” po najsavremenijim metodama prerade, posađeni su mnogi zasadi a stari obnovljeni.
Dana 22, 23 i 24-og biće održana XXII Maslinijada a 26-og u Kući maslina ( Ksenijin san da se podigne institucija samo za maslinarstvo) održaće se skup povodom svetskog Dana masline!
A naš voljeni grad zelen i živ!
Nadam se da je sazrelo vreme da se grad posthumno oduži Kseniji na najbolji način.
Hvala Ti!
.jpg)
