Autor: Vuk Mihajlović
Neki akademici i urednici (u Srba) povlađuju mitomaniju Albanaca
U toj nedostojnoj ulozi našao se i tim srpskih akademika, (onako kako danas u Srbiji opstaju Soroševi plaćenici namešteni u takozvanim nevladinim organizacijama).
U Zborniku, objavljenom u režiji Srpske akademije nauka, pod naslovom «Iliri i Albanci», potrudili su se vrlo znani akademici (na čelu sa Milutinom Garašaninom) da se, pomoću arheoloških nalaza (ostataka u tumulima i drugim antikvitetima), dokaže da su Albanci tu, na Balkanu, od pamtiveka; i da su oni potomci onih brojnih ilirskih plemena koje je Rimska imperija porazila i podvrgla svojoj upravi 168. godine pre n. e. Svi smo svedoci, ovih proteklih dana, da su se, u nas, pored pomenutog inkriminisanog Zbornika SANU «Iliri i Albanci», pojavile dve nove knjige, koje su u pravom smislu skandalozno falsifikovanje istorije; obe opet govore o Albancima kao navodnim Ilirima. Ne bi to, možda, bilo za čuđenje i osudu, da u međuvremenu nisu mnoge nedoumice o kavkaskom poreklu Albanaca rasvetljene. Najpre, pojavom nekolike drevne mape u knjizi istaknutog srpskog Jevrejina Hugha Rotha «Kosovo – iskoni»; u tim mapama se vidi Albanija na podgorini Kavkaza i u Prikaspiju. Nešto kasnije, u nas su objavljeni rezultati istraživanja ruskih naučnika, pa i istoričarke Svetlane Pletnjove u knjizi «Hazari»; saopšteni su antički i srednjevekovni izvori koji prate postojanje i uzurpiranje (od strane suseda) Albanije, kao vazalne države moćnog persijskog carstva; i to prikazano, iz veka u vek, za čitavih dva
milenijuma. (To dajemo, kao prilog referata u vidu «Hronologije kavkaske Albanije»).
Ovo je trebalo da imaju u vidu i naši akademici, a na koje smo kivni, jer su olako zaključili da su Albanci poreklom Iliri, čime su podstaknute njihove (albanske) frustriranosti i svirepa agresivnost.
Radi održavanja kontinuiteta u hronologiji praćenja kretanja Albanaca iz njihove prapostojbine put Evrope (i Balkana) da saopštimo ono što ne pominje Pletnjova, a vrlo je bitno za našu temu: šta se to događa u praskozorju albanskog iskrcavanja (od strane Arapa) na Siciliju. Između 827. i 878. godine vođene su na Siciliji ogorčene borbe između Arapa i Romeja (Vizantinaca). Još nešto vrlo bitno: u tom periodu, kad još ni jednog Albanca nema u Evropi (pa ni na Balkanu), održava se svenarodni sabor u Duvnu, gde su prisutni predstavnici Srba iz svih njihovih kneževina od Epira do Istre.
Car Konstantin Porfirogenit u svom delu «De administrando imperio», navodi da uvažava sve te srpske kneževine: Duklju-Zetu, Travuniju (Hercegovinu), Zahumlje (oko Neretve) i Paganiju, kao i sva njihova ostrva u Jadranu, za koja kaže da su naseljena Srbima, ističući njihovu radinost i svestrano razvijenu pomorsku i agrikulturnu privredu; car sa žaljenjem konstatuje da nije mogao da poseti veliku «pokrštenu Srbiju» iza Dinarida na severu (koju dr Jovan Deretić naziva «Zapadna Srbija»).Sabor u Duvnu (877. godine, dok se na Siciliji privode kraju žestoke borbe Romeja (Vizantinaca) i Arapa, bio je pod papskim pokroviteljstvom. Okupio je predstavnike svih tadašnjih srpskih kneževina, sa prostora nekadašnjeg srpskog Ilirikuma (Ilirije). Nema tada ni pomena o bilo kakvom tragu postojanja nekakvih «Albanaca – Ilira». I to saznanje trebalo bi da doprinese obuzdavanju paranoičnosti albanskih lidera i masa, njihovu umišljenost da su oni naslednici na zemljama (srpskim) nekadašnjeg Ilirikuma.
Ta opsednutost istorijskim falsifikatom, prema zaključcima socijalne psihologije, izaziva traumatične posledice: uvećava agresivnost Albanaca. Na saboru u Duvnu određeno je a na prostorima saveza srpskih kneževina (od Rimljana naziv Ilirikumom), na ogromnoj teritoriji – od Livna do Skadra bude organizovana mreža srpskih episkopija. Njihovo rukovođenje povereno je «Glavnom saboru u Duklji». Naznačeni su nazivi tih udruženih episkopija: «Antibarum, Budiam, Ecateram, Dulcig-num, Suacium, Skodrum, Drivastus, Polletum, Sorbium, Bosonium, Tribunium, Zac (humlium).
Ova crkvena organizacija u savezu srpskih kneževina se dešava u jeku kampanje organizovane po naredbi cara Vasilija I da Srbi primaju hrišćanstvo (od 867. – 886. godine). Albanci su tada na Kavkazu. Oni su primorani, od Arapa, da pređu u islam. Uskoro će biti raseljeni i rasuti po arapskom kalifatu, a jedan njihov deo je prebacivan na Siciliju i u južnu Italiju tada u arapskom posedu. Odatle će znatan deo tih Albanaca biti prebačen preko Jadrana, na Balkan, na srpsko tle (oko Kroje u Zeti). U vekovima koji će poznije doći ti će Albanci postati najamnički zulumćari, ustremljeni na Srbe i njihova dobra. Ali, uzorpacija je usmerena prema župama Stare Srbije, a ne prema drugim srpskim zemljama Ilirikuma.
Porfirogenit je zabeležio da su «arhonti Travunije (Hercegovine) uvek bili pod vlašću arhonata Srbije» (reč je o velikoj «pokrštenoj Srbiji» kako je car, istoričar, naziva. Ta Srbija se protezala od Drine na Istoku do Istre na zapadu i od Jadranskih planina do Drave. Srbofobi i istoričari znaju, takođe, za bulu pape Aleksandra II (1061-1073.) da je «među devet biskupija reorganizovane Dukljansko-barske Metropolije» i jedna «za Staru Srbiju, a druga za Pilot, koja se na istoku graniči sa malom rekom Valbonom». Znano je, takođe, da su u to vreme, u Pilotu bili nastanjeni Albanci, dospeli tu nedavno od Kroje – svog utočišta posle prelaska Jadrana (iz Sicilije i južne Italije), pa će i Stevan Nemanja njih staviti pod svoju kontrolu, što i beleži u svom «Žitiju» (kao Sveti Sava), stavljajući im na znanje da imaju prebivalište na srpskim imanjima, koje su vlasnici napustili za vreme srpsko (Zeta) – vizantijskog rata,kada su odredi srpskog kneza Vojislava namamili u gudure od Epira do Bara silnu vojsku Romeja,čijih je šest «stratega» (komandanata korpusa) poginulo kao i 40.000 boraca.
Na molbu srpskog kralja Bodina, koji je objedinio sve srpske kneževine i proširio granice do Soluna (a poginuće 1101. godine, na Kosovu – u Nerodimlju: mramor nije očuvan), papa Kliment III Vibert podigao je barsku episkopiju na stepen «Dukljansko-barske nadbiskupije». Odredio je da njoj budu potčinjeni sledeći biskupi: kotorski, ulcinjski, svački, skadarski,drivastski, polatski (u Pilotu), srpski, bosanski i travunjski (Trebinje).
Dakle, još je bilo prerano da se šaka Albanaca deportovana iz Sicilije i dužne Italije i razmeštena oko Kroje, registruje kao neki entitet u balkanskim zbivanjima. Videli smo tek će na početku vladavine Stevana Nemanje, koji je obnovio Svoju dedovinu, to jest: sve delove Bodinovog kraljevstva, Drivest i Pilot biti nastanjeni Albancima.
Podsećamo da u poveljama cara Vizantije(«Istočnog rimskog carstva») Vasilija II, nazivanog «ubicom Bugara», iz 1019. i 1020. godine nema ni pomena o postojanju Albanaca na Balkanu, a Vasilije je baš u to vreme, sa svojim trupama, «češljao» upravo predele na kojima će se, dvadeset i tri godine kasnije, nastaniti«Albanci», dovedeni iz južne Italije i sa Sicilije. Nažalost, na sramotu srpske istoriografije, ovaj proces početka širenja Albanaca iz Kroje, najpre ka severu, pa potom ka jugu, i na kraju ka istoku, nije obrađivan niti tumačen.
Zadržali smo se na ovim događajima (saborima u Duvnu i u Splitu, te ratu između Arapa i Romeja – Vizantinaca oko Sicilije) da bismo konstatovali, sa čuđenjem, da naši akademici –pisci saopštenja u Zborniku SANU «Iliri i Albanci» nisu obratili pažnju na ta zbivanja, jer bi im bilo jasno da tu nema nigde spomena o prisustvu Albanaca na Balkanu. Takođe, bilo im je poznato (trebalo bi da bude!) da prisustvo Albanaca na Balkanu prva registruje princeza Ana Komnina, objašnjavajući da su 1081. «Albanoi», tj. Albanci, napali oko Kroje, normanske invazione odrede na Vizantiju. (Albance su u taj predeo nastanili Vizantinci 1043. godine prebacivanjem sa Sicilije, gde su ih sa Kavkaza doveli Arapi).
Ostavimo, začas, po strani naše zabludele akademike i njihov Zbornik SANU «Iliri i Albanci», da bismo se zgranuli nad najskorašnjijim falsifikatorskim i antinacionalnim radom dve naše nacionalne institucije – o istoj temi.Te dve nacionalne institucije, koje drastično krivotvore istoriju na štetu Srba su:«Politika» i Zavod Srbije za izdavanje udžbenika. Tako, Politikina «Enciklopedija Britanika»(koju je priredio doskorašnji glavni urednik tog lista Milan Mišić) eksplicitno tvrdi,povlađujući se mitomaniji Tirane i izmišljotinama dva nemačka srbofoba: «Albanci su potomci Ilira ...»
A u udžbeniku Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Srbije (direktor i glavni urednik Radoš Ljušić, iz Istoka, profesor filozofskog fakulteta) – «Istorija za 6. razred osnovne škole» koji je napisao akademik RS Rade Mihaljčić (ranije asistent akademika SANU Sime Ćirkovića), sa nešto obazrivosti protura se ista teza: «Albanci vode poreklo od starosedelaca na Balkanskom poluostrvu, najverovatnije Ilira ...»
Registrujmo: ta se falsifikatorska ujdurma i bruka događaju i posle «otkrića» lidera
Albanaca sa Kosova (njihovog predsednika) Ibrahima Rugove: neposredno pred smrt posetio je papu Vojtilu i «poverio» mu se da Albanci nisu Iliri; već kako je rekao: Dardani; Rugova je to saopštio i u «Corriere dela sera». Da su Milutin Garašanin i drugi akademici (Fanula Papazoglu, Vladislav Popović,Božidar Ferjančić, Sima Ćirković) pisci Zbornika SANU «Iliri i Albanci», raspolagali ovim saznanjima i činjenicama o Albancima na Kavkazu, (a o tome su postojali pisani izvori na jermenskom, grčkom, persijskom, turskom i arapskom jeziku) ne bi onoliki trud uložen u u prekopavanje tumula i humki po Balkanu; a sve da podrže teze (Tirane i dvojke nemačkih kvazi istoričara) o ilirskom poreklu Albanaca, a to je služilo kao tapija na srpske zemlje.
Ni bard srpske istoriografije Vladimir Ćorović nije pomogao u rasvetljavanju srpsko-albanskih odnosa, odnosno nije razvejao maglu o poreklu Albanaca i njihovom življenju na Balkanu. On kaže (u svom «Istorijskom leksikonu»): «Albanci nose ime jednog većeg ilirskog
plemena (Albanoi).» Nije znao da Albanija nije bila na Balkanu već na Kavkazu; da jeste vazalna država («provincija») ali ne vizantijska već persijska; i da je u tim vekovima Persija brani od najezde Hazara i Huna, a kasnije od Šavira, Avara, Vizantinaca, Turaka. Podrobno o tome beleže istoričari Vizantije (za period od 370. do IX veka): Menandar, Teofilat Simokata,Teofan, Mojsije Kalankatvaci.I veliki Jovan Cvijić je bio u zabludi, nekritički prihvatajući tumačenja nekih nemačkih istoriografa o ilirskom poreklu Albanaca9. U mom radu «Otkud i otkad Šiptari u Staroj
Srbiji – «Kosmetu», podsetio sam na zaključke Elen Ervelar, rektorke pariske Sorbone, o tome šta nanosi pravoslavnoj civilizaciji, kako ona kaže: «papska podlost i varvarstvo Zapada».Dodirnućemo jedno vitalno područje primene toga upozorenja Ervelarove. Reč je o preimenovanju drevnog, od svih država prihvaćenog (kroz vekove), naziva Stara Srbija, sa priznatim mapama – u naziv «Kosmet»; pa «Kosovo», te napokom u albansko «Kosovâ». Donekle je tu temu obradio profesor Pravnog fakulteta Stevan Đorđević, ali ona traži potpuniju eksplikaciju. Daleko širu i od one koju je od mene prihvatio (i objavio) Hugo Rot u svojoj knjizi«Kosovo-iskoni».10 Ne budimo naivni: tema je odveć izazovna. Otkud nastala praksa da se u provinciji (Staroj Srbiji – «Kosmetu»), pređe na spominjanje samo jedne župe, Kosova, od njih deset zabeleženih u svim starim poveljama i kartama. Koristeći metod «podlosti i varvarstva»(kako je zapazila Elen Arvelar), ideolozi psihološkog rata iz SAD i sa Zapada, hteli su da čitav svet ubede da se u otimanju svih župa Stare Srbije radi samo o jednoj maloj kotlini, sa nazivom Kosovo; a poznato je i njima kao i nama da je Kosovo ponajmanja župa Stare Srbije –«Kosmeta» (jedino je Drenica neznatno manja). Nedavno smo u «Politici» dali podatke o basnoslovnim rudnim bogatstvima svih devet župa Stare Srbije. Samo nalazišta strateških metala: hroma, nikla, mangana, molibdena, bora, olova, cinka i drugih, procenjena su na: 1.000 milijardi dolara; a već i vrapci znaju da celo Kosovo leži na lignitu čija je vrednost 500 milijardi dolara.
Sada se radi na primeni DNK u ispitivanju porekla i srodstva naroda Evrope. A zašto se ne bi ispitivao i važan pokazatelj vezanosti nekog nacionalnog entiteta za ranije (ili postojeće) stanište – i putem ustanovljenja biološkog diverziteta: koje su životinje uzgajali i šta je od toga ostalo (ili sačuvano) na novom staništu. Na primer, poznate su milenijumske očuvane vrste pasa kod Srba, što beleži svetska kinologija: srpski planinski gonič, srpski panonski gonič, šar-planinac.
Iz ličnog iskustva (kroz višedecenijsko življenje sa Albancima) znam da postoje neke vrste pasa koje su Albanci preneli sa Kavkaza; isto kao što imaju svoju, otuda dovedenu, vrstu krava i bivola, to jest provenijencije sa Kavkaza. Tamo su i odnegovali nacionalni zanat – suvo zidarstvo, po čemu ih ističe i najveći filozof istorije civilizacija, Arnold Tojnbi. Svi ti interdisciplinarni elementi prepoznavanja bili su potpuno zanemareni u istraživanjima pomenutih naših akademika, autora radova u anti-srpskom Zborniku SANU «Albanci i Iliri».
Već sam nadugo objašnjavao, pišući i usmeno izlažući, zašto Albanci ne usmeravaju pravce svojih zavojevanja put područja koje je zauzimala drevna Ilirija – navodno njihova pradomovina, nego hrle ka bogatom srpskom Pomoravlju. Razlog je ne samo u bogatstvu Pomoravlja, već u otporu na koji je spremno stanovništvo područja starog Ilirikuma, a u kojima, od pamtiveka, žive Crnogorci, Hercegovci i pokatoličeni Srbi u Dalmaciji; tu još postoje, u većini regija, plemenske veze; odnosno, ispoljava se stara plemenska solidarnost u svakom pogledu; pa i u uzajamnom priticanju u pomoć u slučajevima tuđinskih prodora. E, toga u Srbiji nema, jer je u njenom prostranstvu, od Kosova do Subotice, rasturena plemenska povezanost. Čak,selo ne pritekne u pomoć susedu u slučaju elementarnih nepogoda ili požara. Tu odavno živi poslovica: «Nek komšiji crkne krava!»No, nasuprot takvoj otuđenosti i indolenciji Srba, kako za komšije, tako i za svoje strahovite žrtve (o čemu je otvoreno i dokumentovano dala svoj sud akademik Jelena Guskova u beogradskoj «Pravdi» od 3. jula 2007. godine (na stranicama 8 i 9), - Šiptari (Albanci)bezobzirno razvijaju svoju osvajačku strategiju, podupirući je razvijanjem fanatizma,zasnovanog na mitomaniji i prepotentnosti i narkomanskoj samouverenosti.
Da su metodi zavojevačke ideologije albanskih mitomana i zulumćara inkorporirani i u strategiju: «Cilj opravdava sredstva», svedoče neverovatno sumanute i drske tvrdnje albanskog istoričara dr Skendera Rizaja: «Tračani, Egipćani, Jevreji, Arabljani, Palestinci i Grci su šiptarskog porekla». Prenoseći ovaj citat iz knjige Jevrema Damnjanovića «Kosovska golgota» (Beograd, 1988), Jovan Deretić još dodaje tvrdnju Rizaja: «I Mojsije i Muhamed su takođe Šiptari».
(Nastaviće se)
