Zaboravljena stranica srpske istorije: Boj Nemanjića u Hercegovini

U našoj istoriji postoji mnogo događaja o kojima se malo zna ili se ne zna ništa. U školama se sve manje i manje govori čak i o dinastiji Nemanjića jer svako njihovo pominjanje izaziva nelagodu naših “zapadnih partnera” jer naše komšije svako pominjanje dinastije Nemanjić doživljaju kao imperijalnu i ekspanzionističku srbsku politiku! Naročito sada kada je Crna Gora stekla nezavisnost i postala Montenegro dinastija Nemanjić se u montenegrinerskim krugovima doživljava kao okupatorska iako se rodonačelnik dinastije rodio na prostoru današnje Podgorice, dok se druge dinastije, pre Nemanjića, i ne spominju ili se apsolutno negiraju.

Teško je Neznanje a zašto  je tako a ne bi trebalo zaslužuje izuzetnu opreznost jer se radi o dva ista naroda. Ali falsifikovanje istorije je još teže!
Jedan događaj koji se retko pominje ili se o njemu ništa ne zna je i Boj na Gatačkom Polju između Stefana Uroša I i njegovog sina Dragutina.

Stefan Uroš I Nemanjić, rođen oko 1223 umro je 1-og maja 1277, mada ima i pretpostavki da je živeo sve do 1280 godine, poznatiji kao Uroš Veliki, bio je srpski kralj od 1243. do 1276. godine. Uroš je bio sin kralja Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, unuke mletačkogdužda Enrika Dandola. Smatra se za jednog od najvažnijih srpskih vladara 13. veka, a stari srpski izvori pominju ga i pod nadimkom Hrapavi, što bi se odnosilo na promukao ili hrapav glas.

Između kralja Uroša I i njegovog sina Dragutina 1276 godine došlo je do otvorenog sukoba na Gatačkom polju.

Ova bitka kao da je zaboravljena u našem narodu i istoriografiji. Možda zbog toga jer je sa obe strane bila srpska vojska, doduše jedna potpomognuta sa delom ugarske vojske. U samom Gatačkom polju nema nikakvog obeležja da se bitka tu odigrala.

O okolnostima zašto je došlo do ove bitke ima puno podataka. Jedan od izvora koji je ostavljen potiče od svetog Danila II.

Sveti Danilo II ili Danilo Pećki (oko 1270. — 19. decembar 1337), hrišćanski je svetitelj, bio je 11. arhiepiskop srpski od 1324. do 1337. Napisao je šest žitija a najinteresantnija su žitije kraljice Jelene (Anžujske), žitije kralja Dragutina i žitije kralja Milutina.

Od 1241/1242. do 1276. godine Srbijom je vladao Stefan Uroš I Nemanjić, poznat i kao Uroš Veliki. Uroš je Srbiju ekonomski osnažio i pripremio za kasnije oslobođenje teritorija koje su bile pod vizantijskom okupacijom.
Mario Orbin piše:

"I tako, blagodareći mnogim rudnicima koje mu ovi otvoriše, poraste veoma njegovo blago i postade vrlo bogat. Ovo nisu umeli njegovi prethodnici, pa su živeli priprosto, ne brinući se za sakupljanje blaga i sticanje novca".

Bio je oženjen Jelenom Anđel u narodu poznata pod imenom Anžujska, sa kojom je imao tri sina i dve kćeri. U našem narodu ostali su zapamćeni Dragutin i Milutin, koji su kasnije i postali kraljevi.

Dragutin je bio najstariji sin kralja Uroša I i kraljice Jelene Anžujske. Još na rođenju je određen da svoga oca nasledi na prestolu. Kada je Dragutin odrastao, kralj Uroš I je uporno izbegavao da svog sina prizna za "mlađeg kralja" i dodeli mu posebnu oblast na upravu.

Krajem 1267. ili početkom 1268. godine, kralj Uroš I je uzeo Ugarima Mačvansku banovinu. Ugarski kralj poslao je vojsku. Tada je Uroš I poražen u bici (1268. godine), zarobljen i prisiljen na sklapanje mira. Mir je učvršćen brakom njegovog sina Dragutina i ugarske princeze Katarine (Katelina).

Još pre ovog rata, a po običaju, kralj Uroš je trebao da da Dragutinu udeo u vršenju vlasti. O ovome, Danilo II kaže: 

"Kada je prošlo izvesno vreme, i kada je dorastao ovaj blaženi do mladićkog uzrasta, hteli su njegovi roditelji da se po zakonu oženi, i uzevši kćer od carskoga plemena ugarskoga naroda, zaručiše mu blagočastivu ženu, zvanu Katelinu. A otac njegov, kralj Uroš, obeća mu dati kraljevstvo, i sa velikim obećanjem izreče da neće prekršiti svoga obećanja, no da će ga učiniti kraljem u otačastvu svome, u srpskoj zemlji, i da će mu za života svoga darovati svoj presto. Takođe, i svatu svome kralju ugarskome obeća se govoreći mu: Hoću da daš kćer tvoju za moga sina, jer će u velikoj časti i hvali ići ka carskom prestolu i bescenom biseru. Jer, evo ću učiniti da sin moj bude samodržavni kralj svoj srpskoj i pomorskoj zemlji" .

Kako od obećanja nije bilo ništa Dragutin je pokazivao velike znake nestrpljenja, podsećajući oca na dato obećanje.

 Danilo II kaže: 

 "Kada roditelj nije hteo da ispuni ono što mu je rekao, i vid‌evši se ovaj bogoljubivi u velikoj tuzi i žalosti, da nema nijednoga od‌eljenoga dela od svoga otačastva, gd‌e bi zasebno prebivao, a uz to slušajući prekorne reči sa mnogim dosađivanjem od svoga tasta kralja Ugarskoga, koji vid‌e da mu roditelj njegov ne da što mu obeća, pavši na koljena, poče se moliti roditelju svome govoreći: Gospodaru moj, koliko slugu tvojih žive u svakom izobilju, a ja, ljubljeni sin tvoj, bez tvoga sam milostivoga milosrđa. Imajući me kao bogatstvo duše u mojoj mladosti, i uvek veseleći se zbog mene, lišavaš me zemaljskoga bogatstva, žalosteći me. Možeš učiniti milost tvome čedu koliko hoćeš. Učini da nisam lišen Bogom darovane ti države, neka bude istinita reč usta tvojih, koliko si obećao meni ljubljenome sinu tvome..." .

Uroš se nije mnogo obazirao na Dragutinove molbe, neprestano odbijajući da deli državu.

Pošto je ponovo bio odbijen, Dragutin je odlučio da više ne moli, već da silom uzme ono što mu je obećano: "ustavši sa nekima svojim mu ljudima, ode tastu svome kralju ugarskome, i javi mu svoju žalost, što mu se dogodi od roditelja svoga. I ražalosti se veoma njegov tast zbog nevolje koja mu se dogodila, i svesrdno se zauze,.." (Danilo Drugi).

Na čelu jake vojske Dragutin se uputio u Srbiju da zatraži krunu. 

"I tako, uzevši veliku silu naroda ugarskoga i kumanskog, i pođe brzo, vodeći sa sobom veliku pobedu", (Danilo Drugi).

Biograf navodi kako je Dragutin nakon dolaska u Srbiju ponovo pokušao da od Uroša na miran način dobije deo države na upravu: 

 "Gospodaru moj i oče, daj mi, čedu svome, dostojni deo imanja tvoga", (Danilo Drugi).

Duboko razočaran u svemu ovome i rešen da i dalje ne popušta, a osećajući da neće imati dovoljno snage da se suprotstavi vojsci koju je protiv njega pokrenuo sin Dragutin, kralj Uroš se povukao u Hum sa preostalim svojim pristalicama, nešto vojske i patrijarhom Janićijem.

Pošto je Uroš I tada boravio na Humu, Dragutin se sa vojskom uputio u Hercegovinu. Uroš I ga je sa malobrojnom vojskom dočekao na Gatačkom polju.

Između oca i sina došlo je do oružanog sukoba 1276. U kojoj je Stefan Uroš I bio poražen. Razočaran i rezigniran, kralj Uroš se povukao dublje u Hum. Dragutin ga nije dalje gonio. Njegov poraz je bio tako potpun da on više nije predstavljao opasnost, pa se odmah nakon poraza povukao u Zahumlje, gd‌e se zamonašio pod imenom monah Simon.

"Jer ovaj blagočastivi kralj Uroš, vid‌evši se lišen carskoga prestola, ustavši ode u kraj humske zemlje, i tamo i dovrši život", (Danilo Drugi).

Uskoro je i umro, a kao verovatni datum njegove smrti spominje se 1. maj 1277. godine.

 O tome Danilo II kaže: 

"I pošto je bila među njima velika borba u zemlji zvanoj Gacko, sin odole svome roditelju, i uze presto njegov silom. I kada je seo kraljevati na prestolu oca svoga u srpskoj zemlji, nazva se blagočastivi i hristoljubivi i samodržavni sve srpske i pomorske i podunavske i sremske zemlje kralj Stefan".

Zbacivanje oca sa prestola ostaviće na Dragutina velike tragove a griža savest izgleda da ga je mučila do kraja života. Jer, kako Danilo II navodi, u Svetom pismu je zapisano: 

"Poštuj roditelje ravno sa Bogom”.

Mučen savešću Dragutin je vlast podelio s majkom i mlađim bratom.

Zna se da je kraljica Jelena Amžujska došla kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj odvojio posede u primorju, od Dubrovnika do Skadra, kao i oblasti gornjeg Lima (Plav) i gornjeg Ibra (zamak Brnjci), kao i Trebinje gd‌e je ona jedno vreme živela.

Tako je Hercegovina potpala pod suverenu vlast carice Jelene Anžujske.

Priredio: Igor Rems