Црна Гора не треба да клечи: Достојанство није препрека европском путу

Посјета хрватске делегације Црној Гори, која је требало да буде корак ка изградњи добросусједских односа и нове политичке културе у региону, завршила се — по старом обрасцу. Умјесто узајамног уважавања и порука помирења, опет смо добили ријечи које су многи у Подгорици и шире доживјели као провокацију.

Како је за медије поручио посланик Нове српске демократије и шеф Извршног одбора те странке, Јован Јоле Вучуровић, „умјесто цивилизованог односа према држави у коју су дошли, званичници из Загреба понашали су се супротно. Умјесто да помогну у успостављању нормалних и партнерских односа, они су поново изабрали подизање тензија.“

Вучуровић је подсјетио да је Црна Гора у протеклим мјесецима више пута показала добру вољу и спремност да односе са Хрватском гради на равноправним основама. „На пружену руку, међутим, стиже одговор у виду омаловажавања и нових провокација. Хрватски врх, изгледа, неће бити задовољан док нас као државу не понизи. Отишло се чак и корак даље — хрватски министар отворено је вријеђао наше жртве“, казао је Вучуровић.

Посебно је нагласио да је изјава хрватског шефа дипломатије, којом се покушавају изједначити логори Лора и Морињ, не само нетачна већ и дубоко увредљива.

„У праву је када каже да се Лора и Морињ не могу изједначавати — јер у Морињу нико није страдао, док су у Лори мучени и убијани наши војници и резервисти из никшићке, шавничке и барске групе. Хрватска, до данас, није учинила ништа да пронађе и казни те злочинце“, поручио је он.

Проблем, како је додао, није само у реторици. „Постоји одлука инспекције да се неуставно постављена спомен-плоча у Моринју уклони. Ипак, она и даље стоји. Зашто се закон не поштује и ко штити тај безакоње?“ упитао је Вучуровић, подсјећајући да се држава мора понашати досљедно ако жели да је други поштују.

У свом осврту на ову тему, Вучуровић је подсјетио да „Црна Гора мора показати кичму и достојанство у односима са свима, па и са Загребом“. По његовим ријечима, нико нема ништа против искреног суочавања са прошлошћу — али то не може бити процес у којем једни стално траже опроштај, док други глуме жртве и судије у исто вријеме.

Јер, како истиче, „када хрватски министри говоре о потреби да се сви суочимо са прошлошћу, они под тим не подразумијевају заједнички поглед на истину. Њихово ‘суочавање’ изгледа овако: Црна Гора да се извињава, да се стиди, да повија главу и испуњава сваки захтјев. А Хрватска да се прави невина, да слави, да узима, и да никада не призна ништа.“

Тешке ријечи? Можда. Али, тешке су и чињенице. Док у Подгорици годинама слушамо о потреби „европског погледа уназад“, у Загребу се подиже нови зид ћутања. О Лори се не говори. О убијеним и несталим Црногорцима — ни ријечи. О жртвама које заслужују истину — ни трага ни гласа.

Истовремено, из Загреба стижу позиви на „европске стандарде“ и лекције о демократији. Али, ако је мјерило тог стандарда да једни стално клече, а други наздрављају, онда је јасно да овдје није ријеч о суочавању са прошлошћу, већ о покушају да се очува наратив у којем је једна страна вјечно чиста, а друга вјечно кривa.

Хрватска, како истиче више аналитичара, често наступа са позиције моралног узвишења, али избјегава разговор о сопственим тамним страницама. Од деведесетих до данас, хрватско „суочавање“ изгледа као славље, а не као сјећање. Док Црна Гора треба да се каје, Хрватска се сјећа уз пјесме и шампањац.

„Ако је то европски стандард који нам нуде“, поручио је Вучуровић, „онда се морамо запитати — да ли је циљ помирење или понижење?“

Јер, како додаје, вријеме је да се престане са лицемјерјем. Суочавање са прошлошћу може имати смисла само ако је обострано, ако је засновано на истини, и ако циљ није да се једна држава понизи, већ да се заједнички нађе мјесто за поштовање свих жртава.

Умјесто узајамног повјерења, регион поново живи у сјенци старих тема које се користе за дневнополитичке потребе. Црна Гора, иако мала, мора показати да има достојанство и одговорност да каже – доста је било двоструких стандарда.