ПИШЕ: Младен Газивода
Тирана сада има ауто-пут, заобилазницу, брзу цесту посебно до аеродрома, има више тржних центара са свим свјетским брендовима него што ми имамо пијаца у Подгорици. Код нас треба читаво прије подне да се стигне од Подгорице до Тивта, по разлоканим путевима и у колонама. А ако некад успијете да стигнете до аеродрома, покушајте пронаћи улаз у зграду и тоалет!
А онда Драч у Албанији који има десетак трајектних линија дневно за Бари и Анкону у Италији и ми који смо изгубили и тај један што смо имали до Барија Као и сваке године, надлежни имају потребу, а можда и обавезу, да јавност обавијесте о успјешности туристичке сезоне (а увијек је најуспјешнија).
Ни ове године се није од тога одступило, иако смо сви били свједоци општег хаоса који је владао. Мада још увијек нема извјештаја о финансијским приходима, резултати су били видљиви на терену. Годинама уназад по тим извјештајима, осим за вријеме короне, број туриста је увијек био већи барем 30 одсто у односу на прошлу годину! Не знам какву рачуницу то даје, али кад се мало удуби у ту проблематику, такав тренд би довео да имамо више туриста него становника, макар у сезони. „Срећом“ по туристичке раднике десила се корона, па се тај бројчаник ресетовао?
Ако све сагледамо мало темељније, ми се углавном возимо истим путевима и користимо исте аеродроме више од 20 година уз нешто унапређења и проширења. Ауто-пут Подгорица – Колашин дужине 41 км је грађен седам година и отворен је без прикључних путева и бензиских пумпи и то по мраку, са ликом у одијелу који до тада није имао никакве везе са тим. Кад ће се наставити градња, можемо само нагађати, али се бар тај дио користи.
А рецимо, од Колашина према скијалишту Бјеласица води потпуно исти пут којим се моја генерација возила, а осим зграда и викендица около, једини „напредак“ је што сада служи и као пречица до Берана. А пут није ни за локални саобраћај. Од Будве до Бара исто као годинама уназад, па од Бара до Аде Бојане или од Котора до Херцег Новог и тако даље... Али ипак, Никшић – Херцег Нови, Пљевља – Бијело Поље, тунел Колашин – Беране, као и скорашњи Чево – Никшић су нови путеви који су дјелимично унаприједили повезаност средишњег са сјевером Црне Горе.
Поређења ради, Албанија, Румунија, па и Бугарска практично нијесу имали туризам у годинама кад је земљотрес 1979. године погодио Црну Гору и срушио већи дио инфраструктуре на Приморју, па ни касније током осамдесетих када су ријеке туриста из иностранства боравиле на нашој обали... Ако нијесте знали или сте заборавили на туристе из Њемачке и Енглеске - од Аде Бојане па до Словенске плаже у Будви и све до Херцег Новог. А туристи из Скандинавије тражили су мјесто више у Игалу. И тако све до ратова на територији бивше Југославије, деведесетих.
Али узећемо у обзир за поређење из тог периода само ове три горе побројане земље из нашег окружења, без Хрватске, Словеније и Италије, које су познате туристичке дестинације... Одлазак у Албанију прије 20-ак година, без путева, макадамом, поред бункера који су били атракција, био је својеврстан доживљај. Тирана, варошица са кућама и назови путевима, са запрежним колима и стадима оваца по путу преко Скадра до Драча. Па Румунија, ако се неко сјећа импровизованих тезги по колима са бофл робом која се могла купити за неки ситниш... И Бугарска, за коју се практично није ни знало да има плаже до 2000. године.
И данас када једна Албанија у којој је туризам био потпуно непознат појам, имају Ксамил, Валону, Саранду... километре савремених путева и десетине модерно уређених ресторана и плажа. Чак је и до Плава лакше доћи кроз Албанију, него кроз Црну Гору. Па њихов аеродром преко којег пређе више од 10 милиона путника годишње по званичним подацима и наши аеродроми који у истом периоду превезу једва 1 (један) милион.
Тирана која сада има ауто-пут, заобилазницу, брзу цесту посебно до аеродрома. Више тржних центара са свим свјетским брендовима него што ми имамо пијаца у Подгорици. Данас када нама треба читаво прије подне да се стигне од Подгорице до Тивта по разлоканим путевима и у колонама, па ако некад успијете да стигнете до аеродрома, покушајте пронаћи улаз у зграду и тоалет. Или пут до Бара кроз Сутоморе, вожња по живцима... Покушајте, па да размијенимо искуства...
А онда Драч у Албанији који има 10-ак трајектних линија дневно за Бари и Анкону у Италији и ми који смо изгубили и тај један што смо имали до Барија. Албанија која је послије Енвера Хоџе била читав вијек иза нас, а за задњих 20 година је исто толико испред нас. Или Румунија која послије Чаушескуа није имала практично ништа, ни аутомобиле, фармерке, жваке, најлон чарапе... Сада су чланице ЕУ и имају сређене градове, булеваре, авио и градски превоз. Имају прелијепе плаже на Црном мору Мамаја, Мангалија, Ефорија. Градић Темишвар има трамваје и тргове које ми тренутно можемо само да сањамо. А онда и Бугарска која је такође чланица ЕУ и искористила приступ Црном мору и има Бургас, Варну, лијепо сређене плаже и хотеле, ексклузивне aqua паркове, ски центар Банско и напредују много брже од нас који смо све то имали прије 30-ак година, иако су и они имали комунизам и једног Тодора Живкова...
Поштовани туристички посленици и други који имају везе са овом граном привреде, позивам вас да одете приватним возилом, ако се још увијек сјећате како је то користити ауто без возача, пратње и ротационог свјетла, на неку од црногорских плажа усред сезоне (чак и не у шпицу). Да стигнете до плаже нашим путевима, пронађете паркинг и проведете дан на плажи као што би и већина грађана Црне Горе или на крају као просјечни туриста који борави код нас! Па да онда размијенимо утиске и тек тада дате изјаву за медије која ће прије свега имати неког смисла...
И да не буде забуне или увреде због наслова, ми сада НИЈЕСМО развијени као туризам у Албанији, него смо иза њих! И не размишља(ј)те о резултатима и приходима које имају Хрватска, Словенија и Италија или је то и циљ...
„Права љепота путовања не састоји се у упознавању нових пејзажа, већ у мијењању погледа на свијет“. (Марсел Пруст) „Путник види оно што види. Туриста види оно што је дошао да види“. (Г. К. Честертон).
