(ВИДЕО) Од „црквеног одбора без вјерника“ до „странке без народа“: Други пад Стева Вучинића

Након што је потпуно пропао пројекат тзв. Црногорске православне цркве, који је и у својим "најбољим данима" служио више као политичка декорација него као вјерска установа, на политичку сцену покушава да искорачи њен дугогодишњи идеолошки протагониста – Стево Вучинић. Овога пута, у форми новоосноване Црногорске странке, чија је оснивачка скупштина одржана јуче у Бару.

Идеологија је остала иста, лица добрим дијелом идентична – само су костими замијењени. Сцена је, додуше, осиромашена: Стево је остао и без велике већине оних који су од деведесетих сањали, с њим заједно, како да доврше процес идентитетског искључења српског народа из Црне Горе.

Али, како рече један од саговорника у филму „Што ћемо ми ноћас ође“ – документарцу о оснивању „ЦПЦ“ који емитујемо, „можда би ваљало да у Црквеном одбору имамо и неког вјерника“ – тако би данас, по истој логици, ваљало да у Црногорској странци буде и неки Црногорац који се не одриче исконске историје и традиције Црне Горе.

Филм „Што ћемо ми ноћас ође“, у продукцији ИН4С-а, премијерно приказан прије десетак година, остаје непроцјењиво свједочанство о вјештачкој конструкцији једне „цркве“ створене без вјере, без литургије и без народа. Снимци, изјаве и свједочења из тог периода откривају да је све било монтирано – од ликова до циљева. 

Данас, када је и та ионако маргинализована творевина дошла до унутрашњег расцјепа – на „фракцију Мираша Дедеића“ и „фракцију Бојана Бојовића званог Борис“ – чак су и они малобројни фанатици, који су их подржавали искључиво из антисрпског политичког импулса, дигли руке.

Управо у том тренутку политичке и духовне пустоши, Вучинић покушава нови заокрет – од псеудоцрквеног ка псеудопарламентарном. Али и ту је касно. Јер, ко је имао шта да схвати, већ је схватио. Црна Гора данас није она Црна Гора из 1993. године – народ је прошао кроз искушења, кроз литије, и духовно се повратио. Стево и друштво, међутим, остали су у времену фабрикованих пројеката, празне симболике и идеолошке мржње према свему што је српско.

 Фотографија са оснивачке скупштине Црногорске странке из Бара више говори од било које анализе – истовјетан наратив, иста логика, исто ништа. Ни народа, ни програма, ни визије. Само још један безуспјешан покушај да се оживи давно мртва прича.

У том смислу, враћање на документарни филм „Што ћемо ми ноћас ође“ није само подсјећање на прошлост – већ огледало садашњости. Стево је опет ту. И опет је закаснио.