Салих Селимовић: Нама Србима намећу улогу дежурних криваца, иако смо их све задужили и ослободили

Са свих страна, а нажалост и изнутра, дјеловања су усмјерена против државе Србије и јединства српског националног корпуса. Та појава није нова, али су српски државници, политичари, научници и културни посленици током деценија налазили начине да у релативном миру амортизују непријатељска дјеловања и да се, ако већ не оружјем, онда културом, науком и јасним јавним ставом супротставе разним видовима насиља.

„Свјестан сам тешког међународног положаја Србије и српског народа за који су најмање криви Срби“, записао је историчар Салих Селимовић, преноси портал www.dnevnipuls.com 

„Унапријед су проглашени кривим, јер су се супротставили рушењу државе за коју су дали огромне људске и материјалне жртве и у Првом и у Другом свјетском рату.“

Селимовић наглашава да је рушење државе долазило и изнутра, управо од оних којима су српска војска и српски народ донијели слободу и омогућили касније стварање република које ће, уз снажну подршку и подстицај страног фактора, разорити бившу СФРЈ. Историја, према његовим ријечима, неће амнестирати ни Хрвате, ни Словенце, ни Муслимане, јер су својим сепаратизмом уништили заједничку државу која им је дала више него што су икада до тада имали.

„Историјске чињенице су неумољиве. Српски етнички и национални простор је добро познат: Република Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Војна Крајина, Дубровник, Сјеверозападна Македонија“, подсјећа Селимовић.

У том контексту он посебно указује на положај Срба у Црној Гори, и то у периоду владавине Мила Ђукановића и Демократске партије социјалиста. Упркос чињеници да је Ђукановић значајан дио своје политичке каријере проводио као жестоки национални Србин, најављујући „обрачун“ са Хрватима и косметским Албанцима, које је називао „примитивним сепаратистима“, па чак тврдећи да је због шаховнице престао да игра шах, управо је он касније радикално промијенио свој идентитетски и политички наратив. У настојању да спаси себе од политичке и личне одговорности, напустио је скоро сва ранија становишта и постао један од најагресивнијих заговорника политике која је прихватила сваки западни негативан наратив о Србима као истину, стављајући се у фронт против традиционалне, историјске и духовне Црне Горе.

У таквом амбијенту дешавају се и симптоматични примјери, попут случаја ученика који је, како наводи Селимовић, „добио кеца јер говори истину“. Добио је негативну оцјену зато што је наставнику рекао да је Црна Гора прва српска држава — од Дукље до Зете. Тај примјер, ма колико баналан, огледало је положаја Срба у Црној Гори тог периода. Иако је јасно да највећи дио народа не подржава такву атмосферу, владајуће елите су до сада, по оцјени Селимовића, учиниле све да спрече било какав аутентичан отпор или обесмисле стварне интересе и жеље народа.

Селимовић упозорава да политичке и културне елите у бившим републикама могу проглашавати „синтетичке нације“ и вршити насиље над историјом користећи тренутне геополитичке односе, али да ништа што није утемељено на истини и научној чињеници не може трајати дуго.

Он истиче и да дио српских елита, и у Србији и у региону, својим ћутањем или млаким реакцијама у суштини доприноси стању у коме се српски народ све чешће представља кроз кривицу која му је наметнута. „Имам утисак да се тако понашају прихватајући наметнуту кривицу и мазохистички су спремни да све прихвате и отрпе, хрлећи у наручје онима који у својим кухињама кувају црну стварност српског народа и припремају још црњу његову будућност.“

Укупна порука текста је јасна: истина се може гурати са стране, проглашавати „непожељном“ или „ретроградном“, али се не може поништити. Србија и српски народ опстају управо зато што њихова историја није конструисана, већ проживљена. А истина, ма колико била непопуларна у одређеним политичким круговима, остаје најјаче оружје у временима у којима се историја често пише по диктату, а не по чињеницама.