Укидају се повластице за ауто-пут Бар–Бољаре: Ризикује ли држава успоравање радова?
Влада Црне Горе доставила је Скупштина Црне Горе Предлог закона о измјенама Закона о ауто-путу Бар–Бољаре, којим се укидају досадашње пореске и царинске повластице извођачима радова. Уколико буде усвојен, закон ће ступити на снагу осмог дана од објављивања у Службеном листу.
То практично значи да би престале олакшице које су важиле током изградње ауто-пута, а које су укључивале нулту стопу ПДВ-а, ослобађање од пореза на доходак и доприноса за стране раднике, као и ослобађање од царина на материјал и опрему. Из Владе поручују да је циљ измјена јачање буџетских прихода, успостављање праведнијег пореског система и усклађивање домаћег законодавства са европском праксом, уз стварање равноправнијег пословног амбијента и укидање привилегованог положаја појединих компанија.
Да ли ће држава више добити или више изгубити?
Иако на први поглед укидање привилегија звучи логично, суштинско питање је да ли ће држава заиста бити на добитку. Ако извођачи радова више не буду имали досадашње пореске и царинске олакшице, сасвим је извјесно да ће те трошкове урачунати у своје понуде. То би могло значити скупље тендере, већу цијену изградње сваког наредног километра ауто-пута и додатно оптерећење за државни буџет, односно за грађане.
Другим ријечима, оно што држава добије кроз веће пореске приходе, могла би изгубити кроз скупље уговоре и веће обавезе према извођачима. Управо зато се поставља питање да ли је у овом случају рађена озбиљна економска анализа и да ли постоје јасне процјене ефеката овакве одлуке.
Лош сигнал инвеститорима или европски стандард?
Додатна дилема односи се на поруку која се шаље потенцијалним инвеститорима. Велики инфраструктурни пројекти у многим државама имају посебне услове како би били привлачни компанијама које посједују знање, капитал и механизацију за њихову реализацију. Ако се правила мијењају без шире стратегије или у осјетљивом тренутку, инвеститори могу закључити да је пословни амбијент непредвидив и да се услови мијењају у ходу.
Позивање на европску праксу свакако има тежину, али је исто тако познато да и у Европска унија постоје различити модели подстицаја за стратешке инвестиције, инфраструктуру, зелене пројекте и развој неразвијених региона. Зато је оправдано питање да ли се овдје заиста ради о увођењу стандарда или се, прије свега, тражи нови начин пуњења буџета.
Грађане занима само једно – хоће ли ауто-пут бити брже завршен?
За грађане је, ипак, најважније нешто друго. Њих мање занима како ће се звати порески модел, а много више када ће почети нове дионице, колико ће коштати, ко ће их градити и када ће бити завршене. Бар–Бољаре није обичан пројекат, већ стратешка саобраћајница која треба да повеже југ и сјевер земље, отвори нове развојне шансе и промијени економску мапу Црна Гора.
Управо зато државе код оваквих пројеката често свјесно одобравају одређене погодности, јер дугорочни економски ефекти могу бити далеко већи од краткорочних пореских прихода. Ако ове измјене доведу до успоравања процедура, мањег интересовања извођача или скупље изградње, онда ће цијена такве „праведности“ бити превисока.
Идеја фер пореског система сама по себи није спорна. Али код овако важних пројеката није довољно рећи да се држава усклађује са Европом. Потребно је јасно доказати да ће ова одлука бити корисна за Црна Гора и да неће угрозити динамику изградње ауто-пута који грађани чекају деценијама.
М.Лутовац
