Студент из Сутомора на пријему поводом Дана побједе: Русија је огњиште духа - братска стијена слободе

Балша Војводић, рођен у Бару, а одрастао у Сутомору, од прошле године студент је прве године Факултета за дипломатију и безбедност у Београду. Момак из некада слободарске Црне Горе, данас грађанин Београда, носи у себи осјећај историјске тежине, части и стида. Тежине – јер зна шта је Русија учинила за слободу свијета. Части – јер стоји уз истину чак и кад је то непопуларно. И стида – јер види како његова матица Црна Гора данас, срамно, уводи санкције Русији, својој историјској заштитници и браћи по вјери и духу.

Јуче је Балша, заједно са својим пријатељем Тарасом Стојковићем, био међу званицама свечаног пријема у амбасади Руске Федерације у Београду поводом Дана побједе, гдје их је дочекао амбасадор Александар Боцан-Харченко. Тај пријем није био само дипломатски догађај – за њих двојицу то је био тренутак дубоке личне и духовне везе са Русијом.

Тарас Стојковић је рођен у Београду, у браку Рускиње и Србина из Гуче. Дипломирани је инжењер грађевинарства, али и човјек изузетно богате образовне и животне биографије. Носи у себи западни систем рада, инжењерску тачност, глобално искуство – али душу руску, дубоко укоријењену у традицију и духовност. Образовао се на универзитетима у Канади и Аустралији, гдје је стекао двије престижне дипломе, а за свој рад добио је више признања. Тарас је обишао више од 35 држава свијета и не намјерава да се на томе заустави – али гдје год био, у срцу му је Русија.

„Русија није само моја домовина по мајци, она је мој идентитет. Кад гледам Параду Побједе, кад видим Бесмртни пук, осјећам како срце куца у ритму тих људи, тих портрета, те истине“, каже Тарас.

Док су са амбасадором разговарали о значају Дана побједе, о жртви совјетског народа, о херојству које се не може избрисати ревизијом, Балша и Тарас осјетили су нешто што није могуће описати протоколом. То је био тренутак потврде – да су на правој страни. Да младост ових простора, упркос медијима, притисцима и конзумеризму, није изгубљена.

„Моја генерација, у Србији и Црној Гори, дубоко осјећа ко је стајао на бранику слободе. Видимо кроз пропаганду, знамо шта је театар, а шта истина. А истина је у Русији. У њеној истрајности, у њеној вјери, у њеној жртви“, додаје Балша.

У времену кад се вјера гази, а правда у ропству стење, ови млади људи не траже брата по случајној географији, већ по духу.
„Тада се брат тражи – не по крви, али по духу“, каже Балша, а Тарас додаје:
„Ја га имам по обоје.“

Историјска слика коју носе није пука романтика. То је животна вертикала. Свети Петар Цетињски је оставио завјет да Црна Гора не смије одустати од Русије – и чак изрекао проклетство онима који то учине. Његош је у стиховима славио Русију као мајку славјанску, а краљ Никола говорио да је без Русије – Црна Гора пуста и изложена.

„Санкције Русији из Црне Горе су као да син плати крвнику мајке да му чува праг“, каже Балша, са горчином.

И није то само њихов глас. То је глас цијеле једне генерације која се не мири с наметнутим истинама. Генерације која је рођена у слободи, али зна да се слобода брани само ако је заснована на истини. И зато гледају ка Русији – не као политичком центру, него као духовној оси.

Црна Гора није била велика кад је била богата – већ кад је била поносна и уз Русију. Србија није опстала у вихору 20. вијека без те братске везе. А ако данас неки покушају то да избришу, ови млади људи, Балша из Сутомора и Тарас из Београда, неће дозволити.

"Русија – стуб истине, заштитница Христовог свјетла у магли овог свијета мртвих, о кога се огријешисмо и на кога никада се смјесмо заборавити“, каже Балша.

 А Тарас додаје:
„И нећемо. Не док у нама има даха, и док нам истина значи више од комфора.“