УПЕЦАЛИ СЕ КАО КЛЕНОВИ: Ратко Младић се многима привиђа на сваком кораку

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Од медија преознатљивих по антисрпској дјелатности, преко Бошњачке странке до ОДТ-а: Кад се једна пјесма прво прогласи за нешто што није, па се онда тужилаштво позове да провјери управо ту конструкцију

...............................................

Није мала ствар када један град обиљежава десет година од освећења свог Саборног храма. Још мање је мала ствар када се такав јубилеј обиљежи спомен-књигом, архијерејском Литургијом на којој учествују архијереји из више крајева православног свијета, присуством представника других вјерских заједница и културним програмом који до посљедњег мјеста напуни Велику салу Културног центра.

У Бару се управо то догодило.

А онда су се, готово по старом рецепту, појавили они који су у читавом догађају успјели да виде – генерала Ратка Младића.

И ту почиње прича која би била комична да није озбиљна.

Јер пјесма „Ђенерале, ђенерале“, због које се сада прави читав „случај“, посвећена је Вељку Раденовићу, а не Ратку Младићу.

То више није ствар политичког става, симпатије или антипатије. То је чињеница.

Чак су и медији који су први објавили информацију о формирању предмета, у свом тексту навели да јавно доступни извори показују да пјесма „Ђенерале, ђенерале“ изворно није посвећена Младићу, већ почившем Вељку Раденовићу, некадашњем потпуковнику српске полиције и команданту посебне јединице у Метохији, прослављеном старешини . Навели су и да је пјесму написао и компоновао Гаврило Кујунџић из Ораховца.

И сад долазимо до занимљивог дијела.

Ако сте већ сами написали да је пјесма посвећена Вељку Раденовићу – како сте онда успјели да је цијелу причу насловите и конструишете око Ратка Младића?

Ето загонетке за "новинарску" редакцију.

Или можда и није.

Можда су се појединци једноставно – упецали. Пјесма има име и презиме
Да кренемо редом.

Вељко Раденовић био је, рекох већ, прослављени српски полицијски официр и командант јединице у јужној покрајини државе Србије.

Барски портал је након концерта јасно навео ту чињеницу - пјесма је посвећена „легендарном команданту из Метохије Вељку Раденовићу“, а њено извођење било је дио завршнице јубиларног програма.

И ту се јавља један невјероватан феномен. Пјесма се отпјева. Неко је чује. Неко други је повеже са другом личношћу. Трећи то објави на друштвеним мрежама. Четврти реагује. Пети пренесе реакцију. Шести каже да је „случај“ формиран. Телетабиси...

И тако се, корак по корак, стигне до институције која сада провјерава да ли у нечему што је већ медијски представљено као спорно уопште постоји кривично дјело.

А све је почело од тога што су неки људи изгледа одлучили да је Вељко Раденовић – Ратко Младић.

Није. Медији који су "видјели" Младића у пјесми су сами себи дали најбољи аргумент - објавили су да је ОДТ у Бару формирало предмет поводом наступа „Фенечких бисера“ и пјесама које су, како се наводи, могле имати ратну или националну симболику.

Исти медији наводе да су се на друштвеним мрежама појавили снимци на којима се чује: „Ђенерале, ђенерале, нек је твојој мајци хвала“. И онда – веома важно – сами ти медији додају да је пјесма изворно посвећена Вељку Раденовићу, а не Младићу.

Дакле, информација је ту. Само што је, изгледа, непријатно сметала већ припремљеној конструкцији.

Јер ако је пјесма о Вељку Раденовићу, онда се читав наратив о томе да су „Фенечки бисери“ у Бару пјевали у славу Ратка Младића више не може представљати као проста чињеница.

Може се рећи да неко пјесму данас користи у другом контексту. Може се рећи да су њени стихови спорни. Може се расправљати о историјском контексту. Може се чак рећи да неко у публици пјесму доживљава као симбол нечега другог. Али не може се прескочити основна чињеница о њеном настанку. Вељко је Вељко. Ратко је Ратко. Лично, обојица су ми изузетно драги, и доживљавам их узорима свог народа. Народа - највећег у региону.

Није тешко да се схвати. Овога пута - без "пецања".

А шта каже Бошњачка странка
На све то огласио се Општински одбор Бошњачке странке Бар.

У саопштењу су навели да су „згрожени“ снимком који се шири друштвеним мрежама и тврдили да се у Дому културе „велича пресуђени ратни злочинац Ратко Младић“.

Бошњачка странка подсјећа на правоснажну пресуду Младићу, а затим повлачи паралелу са Владимиром Поповићем Шпанцем, по којем Дом културе носи име.

Из БС су поручили да је спајање ратног злочинца и народног хероја на овај начин „културни суноврат Бара“.

Затражили су реакцију руководства Општине Бар и Културног центра, као и предузимање мјера како се, како су навели, убудуће не би омогућавале „ратнохушкачке манифестације“ у установи коју финансирају сви грађани.

На крају су поздравили прву реакцију Тужилаштва и позвали да се испитају чињенице и процесуирају они који, према њиховом ставу, „распирују мржњу и позивају на злодјела“.

Све то Бошњачка странка има право да каже. Али онда и јавност има право да постави питање: Ко је уопште утврдио да су „Фенечки бисери“ пјевали Ратку Младићу? Јер то није утврдило ни Тужилаштво. Тужилаштво је тек формирало предмет. ОДТ није никога осудило – само провјерава оно што је интернет већ „пресудио“ И ту долазимо до можда најзанимљивијег дијела.

Основно државно тужилаштво у Бару заиста је формирало предмет по службеној дужности. Према званичном одговору који су медији објавили, ОДТ је навело да је предмет формирало како би утврдило да ли се у радњама неког лица стичу елементи кривичног дјела за које се гони по службеној дужности.

Дакле - није утврђено да је неко починио кривично дјело;

није утврђено да је неко славио Ратка Младића;

није утврђено да су „Фенечки бисери“ извршили било какво кривично дјело;

нико није оптужен.

Формиран је предмет да би се – провјерило. И то је сасвим нормална институционална процедура. Али је онда крајње необично гледати како дио јавности већ слави саму чињеницу да је предмет формиран као да је тиме потврђена њихова почетна конструкција. Није.

Тужилаштво је рекло управо супротно: провјерава.

Другим ријечима, оно што су неки на друштвеним мрежама већ „утврдили“, институције тек треба да утврде. И ту је цијела прича прилично иронична.

Шта су заправо радили „Фенечки бисери“?
„Фенечки бисери“ су музички ансамбл који је настао при манастиру Фенек код Београда и бави се традиционалном, духовном и другим облицима музике.

У Бар нису дошли као политичка делегација. Нису дошли да држе политички митинг. Нису дошли да организују било какву конференцију о Ратку Младићу.

Дошли су на концерт поводом десет година од освећења Саборног храма Светог Јована Владимира. И то није никаква накнадна прича.

Програм је најављен унапријед - представљање спомен-књиге „Дуго очекивани дан“, Света архијерејска литургија, а затим концерт „Фенечких бисера“.

Централном богослужењу присуствовали су и представници Римокатоличке цркве, Исламске заједнице, политичког, културног и јавног живота Бара.

То је слика догађаја коју би ваљало погледати прије него што се једна пјесма избаци из контекста и од ње направи централни садржај цијеле прославе.

Прослава – достојанствена
Десет година Саборног храма није почело пјесмом „Ђенерале“.

Почело је представљањем књиге „Дуго очекивани дан“. Настављено је Литургијом. Учествовали су архијереји. Били су присутни представници других вјерских заједница. А онда је дошао концерт. И ту су „Фенечки бисери“ урадили оно због чега су и дошли – пјевали. Публика је прихватила програм.

"Барски портал" је забиљежио да је Велика сала Културног центра била испуњена до посљедњег мјеста и да је публика, од најмлађих до најстаријих, заједно са ансамблом пјевала.

Други извјештаји о јубилеју такође говоре о великом броју присутних и о значају читавог програма, а не о било каквом политичком митингу.

И онда, умјесто да се говори о десет година храма, књизи, литургији, архијерејима и концерту – одједном главна тема постаје једна пјесма.

И то још пјесма која је посвећена човјеку чије име у читавој конструкцији готово да нико није ни поменуо. Вељку Раденовићу.

Културни центар им, изгледа, није дао довољно материјала за напад
Културни центар Бар се, сасвим очекивано, огласио. И њихово саопштење је, заправо, прилично јасно. Јавна установа подсјећа да своје просторе даје на коришћење различитим корисницима за културне, умјетничке и друге програме.

Наводе да су током свог постојања просторе уступали и вјерским организацијама, у духу сарадње и мултиетничког склада.

И кључно - Културни центар каже да не може бити одговоран за садржај програма који није у његовој организацији, нити за ставове, поруке и репертоар корисника којем је простор уступљен.

Што би, преведено на обичан језик, значило - сала није пјесма. Мада су све пјесме те вечери биле савршено добре.

Зидови, узгред, нису организатор. Дом културе није хор. И не постаје нечији политички или идеолошки саорганизатор само зато што је у њему изнајмљен простор. Културни центар је, уз то, нагласио да ће и убудуће своје просторе стављати на располагање под једнаким условима, уз поштовање закона, културе дијалога и принципа недискриминације.

Тешко је спорити такав став.

А сада мало о „мултиетничком складу“
Посебна је иронија у томе што се читав случај сада представља као доказ да је Бар тобоже постао неко друго мјесто. А управо је на самом јубилеју било представника различитих вјерских заједница.

И нико није спречавао било кога да дође. Нико није никога тјерао да пјева. Нико није никоме бранио да има другачији став.

Али се сада једна пјесма користи као доказ за готово апокалиптичну слику Бара.

Одједном је од концерта направљена „ратна манифестација“.

Од сале – „мјесто величања“.

Од пјесме о Вељку Раденовићу – пјесма о Ратку Младићу. А од тужилачке провјере – готово пресуда.

Само још фали да неко формира комисију за утврђивање кривице акустике Велике сале Културног центра.

И да се разумијемо - ово није спор око тога ко шта мора да воли
Неко не воли Вељка Раденовића. Неко не воли Ратка Младића. Неко не воли пјесму. Неко не воли националне пјесме. Неко не воли православне концерте. Неко не воли ниједну од ових ствари.

Све је то легитимно.

Али јавни простор има једно досадно својство које некима очигледно смета - чињенице остају чињенице и када нам се не допадају.

А чињеница је да је пјесма „Ђенерале, ђенерале“ посвећена Вељку Раденовићу.

Чињеница је да је концерт одржан поводом десетогодишњице освећења Саборног храма. Чињеница је да је организатор јубилеја била Црквена општина Бар. Чињеница је да је Културни центар обезбиједио простор.

Чињеница је да је ОДТ формирало предмет по службеној дужности како би тек утврдило има ли елемената кривичног дјела. А није чињеница да је ОДТ утврдило да је неко славио наводног ратног злочинца.

То је – за сада – туђа интерпретација.

Најзад, нека институције раде свој посао
Нека ОДТ провјери.

Нико нормалан не треба да има ништа против тога.

Али ако институције већ провјеравају, онда је ред да и они који су толико журили са квалификацијама сачекају резултат.

Јер ако се испостави да нема кривичног дјела, онда би било занимљиво видјети хоће ли они који су ову причу већ представили као „културни суноврат“ имати исту ревност да објаве исправку.

Хоће ли неки медији написати да су се мало прерано упецали?

Хоће ли уосталом признати да је пјесма, како су и сами написали, посвећена Вељку Раденовићу?

Хоће ли Бошњачка странка признати да је своју политичку реакцију засновала на интерпретацији која није исто што и чињеница?

И хоће ли они који су од једног концерта направили национални проблем имати довољно снаге да кажу - погријешили смо у тумачењу.

То би, у ствари, био најбољи могући исход.

Јер Бару не требају нове подјеле.

Али му не требају ни медијске конструкције у којима се једном човјеку пришије име другог, једном концерту политички карактер који није имао, а једној институционалној провјери значење пресуде.

И зато – мало мање пецања, мало више провјере
Ова прича је показала нешто што је много важније од саме пјесме.

Показала је колико је мало потребно да се један културни догађај претвори у политички случај.

Довољан је снимак од неколико секунди. Довољна је погрешна асоцијација. Довољан је један наслов. И онда крене лавина. Једни реагују. Други пренесу. Трећи затраже институционалну реакцију. Четврти формирају предмет.

И на крају сви озбиљни људи сједну да провјеравају оно што је требало провјерити на самом почетку.

Коме је посвећена пјесма? Одговор је био доступан.

Вељку Раденовићу. Па ако је већ тако – онда су се, изгледа, неки баш лијепо упецали. И што је најзанимљивије, упецали су се на чињеницу коју су сами објавили. А то је већ прилично необичан новинарски улов.

Јер када новинар сам у тексту напише да је пјесма посвећена Вељку Раденовићу, а затим читав случај гради тако да читаоцу прва асоцијација буде Ратко Младић, онда није проблем у пјесми.

Проблем је у читању. И страху од Ратка Младића који биолошки више није жив.

И зато би прије наставка овог медијског спектакла било добро да сви још једном преслушају пјесму. А и да је запјевају не би им било од штете.

Не због тога да би је морали вољети. Него да би коначно сазнали коме је посвећена. И колико је дивна. Прелијепа. И савршена...

А онда нека ОДТ ради свој посао. Нека Бошњачка странка брани своје ставове.

Нека медији у покупају и остали објашњ Sačuvaj авају своје интерпретације.

А сјајни „Фенечки бисери“?

Они су своје већ урадили. Дошли су у Бар, запјевали и пред препуном салом завршили програм десетогодишњице једног од најзначајнијих духовних саборишта града, а са њима је хорски пјевала цијела сала. "Барски портал" је у једном прилогу констатовао да је са њима Бар пјевао хорски пјевао иначе сјајну пјесму "Ђенерале, ђенерале..."

Можда ће сљедећи пут пецање бити успјешније.

Ђенерале, ђенерале...