Овако се не доприноси успјеху туристичке сезоне: Да се заледиш од цијене кугле сладоледа у Бару

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Портал БизнисЦГ објавио је јуче причу која је, с правом, изазвала бурне реакције. На фотографији фискалног рачуна са барске риве јасно стоји: четири кугле сладоледа – 10 евра. Да, добро сте прочитали – једна кугла 2,50 евра.

Није ријеч о туристи у пролазу који се случајно затекао у Бару, већ о Михаелу Бадеру, Њемцу који већ петнаест година живи у Утјехи, има своју кућу, посао, и што је важније – искрено воли Црну Гору.
Ипак, чак ни он није могао да сакрије изненађење. На свом профилу упоредио је барске цијене са онима у Њемачкој. У Њемачкој, каже, кугла сладоледа у просјеку кошта од 1,50 до 2,00 евра, а ријетко гдје, чак и у престижним зонама Берлина, Минхена или Хамбурга, прелази 2,20 евра.

Ипак, у Бару – малом медитеранском граду у земљи чији је БДП неупоредиво мањи, чија је просјечна плата дупло, па и троструко мања од њемачке – сладолед је, изгледа, луксузна роба.

Прије само неколико година – друга слика

Да се подсјетимо: не тако давно, на плажама Сутомора, било је могуће купити чак двије или три кугле сладоледа за један евро. То није била јефтина роба – то је била мјера здравог разума. Данас, са цијенама које расту брже од туристичког промета, стичемо утисак да угоститељи све више рачунају на „једнократне“ госте који ће платити шта год им се затражи, јер сјутра – можда више неће доћи.

И ту почиње проблем.

 Михаел Бадер упозорава:
„Сладолед од 10 евра за породицу није позивница – то је аларм.“

 Аларм који, изгледа, неки не желе да чују. Гостима није спорно да цијене расту у разумним границама, али кад основне ствари попут сладоледа, кафе, воде или помфрита постану луксуз, онда више није ријеч о туризму – него о отуђивању.

Туристи постају опрезни

Бар није сам у овоме. Све више гостију са сјеверне и западне Европе отворено коментарише да црногорске цијене, нарочито на обали, полако престижу западноевропске. На ривама и плажама, на најатрактивнијим локацијама, кафа кошта 2,50 евра, порција помфрита и до 6 евра, флаша воде од пола литра 2 евра.

Туристи који ове сценарије већ познају из неких других држава, почињу да траже алтернативне дестинације: Турску, Египат, сјеверну Грчку, гдје и даље могу добити више за мање.

 Шта се може урадити – и то хитно

Не говоримо овдје о државној контроли цијена – већ о здравом приступу и самосвјесној одлуци угоститеља, туристичких организација и локалних власти да не дозволе да се краткорочна добит претвори у дугорочну штету.

Прије него шпиц сезоне узме маха, потребно је:

 - Организовати састанке угоститеља, локалних туристичких организација и надлежних општинских служби, са циљем постизања договора о прихватљивом нивоу цијена за основне производе.

 - Промовисати угоститељске објекте који нуде фер цијене и квалитетну услугу као позитивне примјере.

 - Обавезно истаћи цијеновнике на видним мјестима, како би гости били унапријед упознати са трошковима, без непријатних изненађења.

 - Понудити „туристичке мапе приступачности“ – брошуре и апликације које би гостима олакшале избор и усмјериле их ка објектима са реалним цијенама.

 - Појачати рад туристичке и потрошачке инспекције, не у репресивној функцији, већ као механизам заштите угледа града и одрживости туризма.

 - Туризам није само смјештај, плажа и добра реклама. Туризам су и мали, свакодневни трошкови који одређују укупни утисак. Ако посјета Бару постане „папрена“, остаће нам само фотографије празних тераса.

 - Можда је најбоље да се, као друштво, вратимо једној једноставној формули:
Квалитет + приступачност = задовољан гост.

 Све остало је кратког даха.