ПИШЕ: Акад. Игор Ремс, уметник
Кочије су прошле макадамским друмом Црне Горе и дигле прашину као што сваке кочије то ураде када у пуном галопу пролете а да пре тога није падала киша. Прашина која се дигла полагано улази у косу, очи, нос, уста и све нас засипа и удишемо је иако нисмо тога свесни. То је онај лепи осећај да се нешто дешава а нисмо тога свесни!
Онда се јаве душебризници да нам објасне колико је та прашина опасна! О коњима или магарцима ни речи!
„Православље у Црној Гори смрди као кужна лешина, све до неба. Паства је, као свуда, злочиначка – али прави зликовци су попови.“ – писао је добитник Тринаестојулске награде!
Подсећам читаоце да је добитник Тринаестојулске награде дао „опис“ и Херцег Новог, града који су „грађански активисти“ и „патриоте“ напали из свог наоружања које поседују због овогодишњег карневала и ритуалног спаљивања традиционалне лутке.
Штета, нема им миливоја катнићa па нисам свестан у којем би правцу ишла сумња: или према Лутки или према изговореном о Православљу јер и катнић је Православац али не мора да „бидне“. Ипак, у Црној Гори новац и онај који га даје, одлучује ко је ко и ко је што! Код једног броја несрећника је тако али срећом не и код свих!
Једном приликом био сам сведок када је отац добитника Тринаестојулске награде, Јован (ако се не варам, давно је то било), рекао да би за 10000 марака променио Православље у било коју другу веру!
Зато и не чуди игра, театар, сцена на којој може продајом добро да се заради. Не чудим се јер је и mea parvitas нуђена понуда да преломим у глави!
Ево и пар „бисера“ о можда и најлепшем граду, у нашој банани државици, којег се удостојио да опише добитник Тринаестојулске награде:„Добростиви град Херцег Нови заобилазим као Ђавола. Не само што ми се тај град и његови становници гаде, него зато што сам својевремено добио формалну забрану уласка у тај Рај на земљи. Што се тиче Босанаца, оних, чијим је парама након земљотреса 1979., поново изграђена та балега од града, препоручујем да га и сами у широком луку заобиђу“.
Врло је интересантан вокабулар „нашег“Улцињанина (рођ. у Сарајеву) са новогрчким коренима: кужан, паства …некако је све у домену новог монтенегринерског одрастања јер до пунолества је остало још мало времена.
Толико је био политички ангажован и говорио више и снажније него многи,у оним временима које су појели скакавци, који су исто тако мислили а нису имали храбрости да то лану! Он јесте! Зато је добио и Тринаестојулску а богами и Националну пензију ( а рођ. 1974)!!!
Што би рекли наши Барани: свака част, снаша се!
Добитник Тринаестојулске награде се у неколико наврата „обраћао“ и нашем најпознатијем режисеру Емиру Кустурици, тада као саветник преседника скупштине Ранка Кривокапића. Био осуђиван, па су осуде поништене! Нисмо толико наивни да не знамо због чега и због кога!
Нарочито је интересантна његова перцепција поводом прославе двадесет година од формирања Републике Српске која се одржавала у дворани Борик у Бања Луци. Добитник Тринаестојулске награде и носилац Националне пензије тада је на порталу „Аналитика“ објавио тескст у којем говори цитирам: да би био цивилизацијски искорак да је употребљен експлозив у дворани „Борик“ у којој су главари, духовници и умјетници прослављали 20 година Српске“.
Нисам чуо, али пристајем да можда нисам био обавештен или нисам наишао на реакцију наших толико брижних „грађанских активиста“ а нисам нигде наишао ни на обраћање преседника Матице црногорске, Ивана Јововића, који се огласио а коју је Једро Бар у целости пренео. Кажем, можда дотични господин у то време није био преседник.
https://www.jedro.bar/info/20105-jovovic-odluka-organizatora-karnevala-u-hn-bizarna
Читаоци из изложеног могу да схвате, прочитају и имају увид... у наше нове, монтенегринерске игре, да се један отворени фашизам, аутошовинизам, шовинизам... награђује и велича кроз друштвена признања у виду књижевних награда, највећих државних признања као што је Тринаестјулска награда а као круна свега додељује се „јуноши“и Национална пензија.
Дупли стандарди, лицемерство наших политичких и грађанских елита, подмуклост исказа, двоструке игре, мржња и нарочито спремност овог Народа да буде сервилан , да се нуди да буде роб, роб који никада није био у својој историји, је толико снажна, заправо патолошка, једноставно, не да да се речима искаже. Нормалан Човек, пред овим чудом које га је снашло, остаје нем и поражен!
