Нове литије

ПИШЕ: Јован Пламенац

Црна Гора је одлуком своје Владе и руком Дамира Шабановића у Генералној скупштини Уједињених нација гласала за резолуцију о геноциду у Сребреници.

Црна Гора је још једном унижена. Они који су на власт дошли и српским гласовима, забили су нож у леђа Србима. Исписали су још једну страницу историје црногорског бешчашћа у већ подебелој књизи коју је исписао режим Мила Ђукановића.

Додали су своју руку непријатељима Срба, управо онима који Србе већ вјековима брутално убијају. Српском народу, жртви геноцида, они који су над њим починили геноцид ударили су жиг геноцидности. Влада Црне Горе тако се сврстала међу непријатеље српског народа. Постала је непријатељ великом дијелу народа којим влада.

У српској Црној Гори комунисти су, након што су у Другом свјетском рату отели власт, спровели национални инжењеринг који је Србе, напрасно, свео на пар процената. Након извјесног националног опоравка на размеђи мелинијумâ, и поред мноштва пописних шпекулација, трећина становника Црне Горе изјаснила се националним Србима. Отезање објављивања података о идентитетском изјашњавању на прошлогодишњем попису становништва сасвим оправдано, због управо таквог искуства, буди сумњу да ће објављени број Срба у Црној Гори бити знатно мањи од стварног.

И колико год да број Срба смање административно, они ће бити у Црној Гори. Они су ту, они постоје. Али, нијесу сви видљиви. Не, није ријеч о крипто-Србима, него о томе да нијесу национално експонирани у јавности: у друштвеном животу, на друштвеним мрежама и на – протестним скуповима. Многи ни на бирачким мјестима.

Видљиви Срби у Црној Гори су смућени, не ријетко и залуђени политичким шпекулацијама. Они имају осјећај националног поноса и сваком приликом, па и када није прикладна, показују га. Особито га испољавају када осјете да им је национални понос угрожен. Они, ко зна колико пута очарани и разочарани политиком и политичарима, не могу да нађу најмањи заједнички садржалац свог националног интереса. Витлају их интереси оних који њима манипулишу и сопствена плиткос поимања стварности.

Овим Србима Шабановићев глас у име Црне Горе у Генералној скупштини УН је – песница у нос. И, нормално, реаговали су. Свако ко добије песницу у нос а није кукавица, реагује.

Како су реаговали? Као и скоро увијек, хаотично. Ко хоће да блокира путеве, ко да протестује испред зграде Владе, ко по градовима. Ко је киван на овога, ко на онога. Ко неће са овим, ко са оним...

Држећи се прошлости само понеком чињеницом одабраном за дневну потребу, али не и као нâуокум, и без икаквог осјећаја за будућност, садашњошћу тумарају као гуске у магли.

Резолуција о геноциду у Сребреници сама по себи нема толико велику страдалну тежину за српски народ колико је има бјелодано показана мјера гнусобе сервилности црногорске Владе српским непријатељима.

Та сервилност ће да изроди нова страдања српског народа у Црној Гори. Ево већ, проблем објављивања резултата пописа. Али, она ће изродитити и страдање осталих народа у Црној Гори, иако они то сада, заслијепљени ужитком у верификованој геноцидности Срба, не виде.

Ова Влада, и свака будућа коју буду постављали евроатлантисти као што су поставили и ову, имплементираће агенде западњачке глобалистичке новопаганске идеологије у црногорско друштво. Те агенде подразумијевају првенствено уништење породице и, уопште, традиционалног врједносног система живота на којем су кроз вјекове опстали српски, али и остали овдашњи народи.

Све и када би сада обурдали Владу, што не може бити јер видљивих Срба нема толико мноштво (осим ако би их бројали они који су бројали сребреничке жртве), и да се распишу нови избори, ништа суштаствено у Црној Гори се не би промијенило. И нова парламентарна већина била би успостављена тако да стварни господари Црне Горе имају гаранције да ће њихови геополитички и идеолошки интереси, имплементирани у црногорску политику у вријеме владавине режима Мила Ђукановића, бити сачувани. Догодило би се што и након парламентарних избора 2020. године.

Овакви протести, блокаде улица, псовање по друштвеним мрежама... само стварају привид демократичности црногорског друштва и утврђују Владу.

Наравно, предаја није опција. Није то само слоган са протестних скупова. То је бити или не бити.

Рјешење за спас народа у Црној Гори (као и другдје), не само српског, је лично непристајање на врједносни систем живота који силом на срамоту натурају западњачки либерали, новопагани. Лично се одупријети злу је веома тешко, не толико због жртве коју тај отпор захтијева, него првенствено због непрепознавања зла. Зло је данас фронтално: у политичком животу, медијима, школству, култури, науци, социјалним установама... представљено као добро. Злу се далеко успјешније може одупријети у заједници.

Таква заједница биле су недавне црногорске литије. Нема више литија, барем не у догледно вријеме. Али може бити „литија“ умјесто литија, самоорганизованих шетњи градовима у духу литија, мирних шетњи у апсолутно надполитичном духу.
И зато њима не смију да управаљају људи политички ангажовани, јер ће све упрскати.

Ове нове „литије“, у ствари, треба да буду Народни покрет „Живи смо“. Само слободне личности могу се изборити за живот, не привидни него стварни живот, за живот свој и свог потомства.

Народни покрет „Живи смо“ неће сачувати црногорску власт од евроатлантских интереса. Али сачуваће себе од имплементације идеологије чији плод су ти интереси. Барем ће ту имплементацију отежати и развући, с надом у што скорију тектонску геополитичку промјену у свијету. Значиће и трајни реалан отпор свим потезима црногорско власти који ће бити народу на погубност. И Срби који нијесу видљиви на протестима биће видљиви у шетњама.

У овом духу личносне слободе и будући избори у Црној Гори биће дочекивани за реалнијом надом. Мене баш сврбе табани.