Шпијање као традиција у Црној Гори

ПИШЕ: Јован Пламенац

Остало је да се прича да гувернер Црне Горе под окупацијом фашистичке Италије у Другом свјетском рату генерал Алесандро Пирцио Бироли није могао да постигне да прими све шпијуне који су нагрнули у његову резиденцију на Цетињу. Било је то ванинституционално, слободно шпијање, шпијање с традицијом. Бити шпијун у Црној Гори одувијек је било већа срамота него бити издајник. Ипак, шпијало се. Шпијало се с чврстом вјером да ће то остати у тајности.

„Цјеловито сагледавање историјата безбједносно-обавјештајних служби у Црној Гори се само дјелимично може пратити кроз институционализоване облике рада у садашњем схватању овог појма“, пише на званичном сајту Агенције за националну безбједност.

Почеци институционализовања шпијања у Црној Гори, као и на читавом подручју на којем је власт успостављала и убрзо успоставила Комунистичка партија Југославије бивају уочљиви самим крајем Другог свјетског рата, оснивањем ОЗНА. До тада се шпијало примитивно: главарима, књазу/краљу, окупатору, онима који су током рата ликвидирали своје идеолошке противнике…

Мотиви шпијања нијесу били само стицање материјалних добара. Шпијало се и из фрустрираности, зависти, идеолошке „освијешћености“, сервилности, узвишеног осјећања корисности и одговорности за очување успостављеног друштвеног поретка…

Из духа шпијања као општенародног покрета произашло је схватање да је нормално да тајна полиција, као орган извршне власти, прати грађане Црне Горе осумњичене да су на било којем плану и на било који начин противници онима који су на власти.

КАКО ЈЕ „НАПРЕДОВАЛО“ ИНСТИТУЦИОНАЛНО ШПИЈАЊЕ

Ширину и дубину инволвираности шпијачког духа у данашње црногорско друштво егзактно је показала недавна иницијатива младог подгоричког адвоката Николе Ангеловског. Он је 18. јуна ове године Скупштини поднио петицију за доношење Закона о отварању досијеа и докумената цивилних и војних обавјештајних служби Црне Горе. Да би ова петиција ушла у скупштинску процедуру, неопходно је било прикупити 6.000 потписа. Петицију је могуће било потписати у року два мјесеца, до 17. августа. Иако је она била одлично пропраћена у медијима, потписало ју је непуних хиљаду грађана Црне Горе који имају бирачко право! Непуних хиљаду од потребних шест хиљада! И од скоро 550 хиљада грађана с бирачким правом!

Да ли је Црна Гора заиста земља изнад које је небо плаво као ниђе другдје и под којим су као ниђе другдје родни шпијуни?

У фокусу јавности након што је адвокат Ангеловски Скупштини поднио ову петицију нашао се прогон како стварних, тако и оклеветаних противника Брозовог режима, особито присталица Информбироа (ибеоваца) који су монтираним судским процесима из Црне Горе на буљуке слати у злогласни логор на Голом отоку. Али то је био обрачун с партијским колегама, поклоницима исте идеологије. Већ самим крајем рата и одмах након њега, комунисти су без суђења, или користећи монтиране судске процесе, поубијали на хиљаде црногорских грађана које су означили својим идеолошким противницима. Кључну улогу у том злочину одиграла је

Обавјештајна и контраобавјештајна служба „Одјељење за заштиту народа“ (ОЗНА) која је формирана 1944. године, док Други свјетски рат још није био завршен.

Иницијатива адвоката Ангеловског у црногорској јавности отворила је расправу о сврсисходности отварања досијеа и докумената овдашњих цивилних и војних обавјештајних служби. Питање шпијања, углавном, сведено је на личне посљедице, на страдање појединаца од дјеловања сарадника безбједносних служби.

Међутим, далеко озбиљније посљедице шпијања од личних су колективне, посљедице на друштвену заједницу. Оне нијесу само етичке.
Институционално шпијање у комунистичкој Југославији и посткомунистичкој Црној Гори развијало се сљедећим организационим сљедом: ОЗНА је 1946. године реорганизована и подијељена на цивилно и војно крило. Цивилна обавјештајна служба названа је Управа државне безбједности (УДБА), а војна Контраобавјештајна служба (КОС).

Након распарчавања Југославије у грађанском рату, новонастале државе формирале су своје безбједносне службе. Црногорска

Агенција за националну безбедност формирана је 2005. године, унутар Савезне Републике Југославије (СРЈ). Наредне године Црна Гора је прогласила независност.

АНБ је засебан државни орган, правни сљедбеник Службе државне безбједности Министарства унутрашњих послова Црне Горе. Преузела је службенике, архиву, опрему, средства и предмете, али и методе рада службе чији је сукцесор. У ствари, у АНБ је остало све како је било у УДБА, тако да је тачније рећи да је ова служба преименована него да је основана.

Све вријеме свог постојања, од ОЗНА до АНБ, ова служба потчињена је партијским интересима, прво Комунистичке партије а потом Демократске партије социјалиста. Демократска партија социјалиста поражена је на парламентарним изборима 2020. године, али није и у Агенцији за националну безбједност.

ЛУСТРАЦИЈА И ПУТ ДО ПРАВЕДНЕ САТИСФАКЦИЈЕ

Законом регулисана лустрација рада цивилних и војних обавјештајних служби Црне Горе у континуитету од 1944. године до данас расвијетлила би феномен масовне пренационализације становништва Црне Горе у којој је од око 95 одсто Срба од прије рата остало њих 1,78 одсто након рата, а број националних Црногораца нарастао од 0 одсто прије рата до 90.67 одсто након рата. Била би расвијетљена и улога УДБА и АНБ у потоњим друштвеним процесима утврђивања новог, идеолошког црногорског националног идентитета: кроз језик и писмо, културу, медије, школство, науку…, затим у прогону Српске православне цркве у Црној Гори који је, преко бестијалног рушења Његошеве завјетне цркве на Ловћену и бјесомучне хајке на Румијску цркву, завјетну цркву народа подрумијског краја, кулминирао покушајем отимања манастира и цркава који је довео до знаменитих литија.

За међународне партнере Црне Горе од особитог је интереса расвјетљавање улоге безбједносних служби у криминализацији режима, а преко њега и друштва, на размеђи другог и трећег миленијума, када су кријумчарење цигарета и горива, а онда и дроге и оружја, постали државни послови, са веома великим удјелом у њему људи на власти и њихових повјерљивих сарадника, а за саму Црну Гору од изузетног значаја је расвијетљавање улоге обавјештајних служби, првенствено тајне полиције, у распиривању црногорског нацизма као утврде криминализованом режиму. И те како ће бити интересантно сагледати и оперативну улогу АНБ у реализацији Референдума о независности Црне Горе 2006. године.

И актуелна власт је игнорисала петицију коју је покренуо адвокат Ангеловски, иако је она била сасвим у складу са њеном посвећеношћу европским интеграцијама. Том посвећеношћу барјачила је и Ђукановићева власт и ништа мање снажно барјаче постђукановићевске власти. Европске интеграције су свети грал и власти и опозиције, и раније и сада („ЕУ нема алтернативу“).

Водећа држава ЕУ, Њемачка, прва је европска држава која је уредила питање отварања тајних досијеа безбједносне службе Источне Њемачке Штази, која је основана 1945. и постојала до 1990. године. Спровела је лустрацију њених тајних досијеа и грађанима који су били њене жртве пружила је праведну сатисфакцију.

На сличан начин као Њемачка, ово питање ријешили су и Чешка и Пољска, али и друге бивше комунистичке државе које су примљене у ЕУ. Штовише, један од главних услова за пријем у Европску унију овим државама био је отварање досијеа тајних служби. То је услов и Црној Гори. У Црној Гори, очито, путем петиције није могуће ући у испуњење тог услова.

Али црногорске власти, тако наглашено декларативно опредијељене европским интеграцијама, имале су и имају механизам да на далеко једноставнији начин него што је петиција ријеше ово питање које су њихови међународни партнери означили као препреку за учлањење Црне Горе у европску заједницу држава.

Према члану 93 Устава Црне Горе, „право предлагања закона и других аката имају Влада и посланик“. Дакле, и Влада и било који од 81 посланика у Скупштини били су годинама у прилици, а и сада су, да иницирају доношење Закона о отварању досијеа и докумената цивилних и војних обавјештајних служби Црне Горе.
Како то није случај, ни у најави, иако је, начин на који функционишу безбједносне службе у Црној Гори у ЕУ перципиран као својствен ауторитарним режимима, питање искрености посвећености црногорских власти евроинтеграцијама намеће се само од себе.

СТРАХ ОД ОТВАРАЊА ТАЈНИХ ДОСИЈЕА НАДЈАЧАО ЉУБАВ ЗА ЕУ

Дуга и утврђена пракса политичког живота да се једно говори а друго, често супротно, ради отвара питање – да ли је иоле реално очекивати да ће досијеа и документа цивилних и војних обавјештајних служби Црне Горе бити отворена, па и када би закон који то предвиђа био усвојен у Скупштини? Да ли је у Црној Гори већи интерес превазилажење друштвених подјела или политичко сурфовање на њима?

Или је пак страх од отварања тајних досијеа овдашњих обавјештајних служби, иако је тај закон и његова примјена услов за пријем Црне Горе у ЕУ, надвладао љубав према Европској унији оних који су у овој држави и на власти и у опозицији? И што може бити узрок том страху? Да ли је у питању лично учешће у раду обавјештајних служби оних који имају право да предложе Закон о отварању досијеа и докумената цивилних и војних обавјештајних служби Црне Горе или је тај страх вишеузрочан?

У ауторском тексту на порталу Борба 5. октобра, предсједник Покрета за промјене Небојша Медојевић написао је да је до сада објављена скај преписка потврдила његове тврдње „да је у Црној Гори дошло до срастања политичке партије на власти (ДПС), безбједносних служби (Управа полиције и АНБ), тужилаштва и судова са нарко и дуванским картелима“, што је „у цјелости разорило наш уставни поредак и институције правне државе које су стављене у функцију логистичке подршке и заштите ДПС нарко-картела“.

„Тренутно ДПС ефективно контролише АНБ, која је и даље у функцији остваривања интереса старог режима, прикупља и анализира податке против актуелне власти и планира и реализује субверзивне акције“, тврди Медојевић. „Слична ситуација је и у Управи полиције гдје су на кључним руководећим позицијама задржани ДПС активисти који су и даље лојалнији ДПС нарко-картелу него Уставу и законима државе.“

„Комплетна борба против ДПС нарко и дуванског картела пала је на леђа два човјека, Предрага Шуковића и Владимира Нововића, који су без политичке, законодавне, финансијске, материјалне, кадровске, медијске, технолошке подршке достигли своје лимите. Без обзира на издашну помоћ програма Министарства правде САД за помоћ тужилаштвима, подршке Еуропола, Интерпола, безбједносних агенција Запада, недостатак политичке воље власти у Црној Гори за спровођење темељних и радикалних реформи лимитира ефекте ове помоћи“, тврди Медојевић.

Тако, „чињеница да су под притиском међународних партнера и на основу доказа прибављених пресретањем комуникација на СКY Ецц апликацији, у Црној Гори ухапшени и осумњичени за организовани криминал и корупцију: предсједница Врховног суда и ВДТ Весна Меденица; главни специјални тужилац Миливоје Катнић и његов замјеник Саша Чађеновић; два бивша директора Управе полиције др Веселин Вељовић и Славко Стојановић; замјеник директора УП за борбу против организованог криминала Зоран Лазовић; директор АНБ Дејан Перуничић“ још увијек није дала резултате ослобађања црногорских безбједносних служби, тужилаштва и судства од организованог криминала.

Већ након прелиминарних резултата парламентарних избора 30. августа 2020. године, шредери у Агенцији за националну безбједност стављени су у пуни погон. Шредери су машине за уништавање докумената.
Уништавање досијеа и докумената и није најгоре што се истини може догодити у АНБ. Горе је фалсификовање досијеа и докумената, или чак подметање лажних.

Жртве незаконитог рада црногорских обавјештајних служби нијесу само они које су оне пратиле и прогониле, којих је на десетине хиљада, него и они којима су манипулисале да би оствариле своје циљеве за потребе прво Брозовог па потом Ђукановићевог режима. Најбољи примјер томе су тзв. комите.

Прокламована бојазан да би отварање архива безбједносних служби продубило подјеле у црногорском друштву не стоји.

Црногорско друштво већ је подијељено до мржње. Тој подјели, можда и пресудно, допринијеле су управо црногорске безбједносне службе. Оне неће бити превазиђене никаквим пеглањима, гурањем под тепих или затварањем очију да се не би видјеле. Могу бити превазиђене једино сагледавањем како је до њих дошло и лијечењем узрока, а не посљедица, као у Њемачкој, Чешкој, Пољској… То јесте болан процес, али познато је да на љуту рану иде љута трава.

(Печат)