Вријеме служења Богу ријечима а Мамону дјелима

ПИШЕ: Јован Пламенац

Да је српски народ страдални, већ вјековима пословична је констатација која се у посљедње вријеме неријетко користи и као флоскула. Безмало, увијек се односи на његово физичко страдање. Мало је оних који су указивали на духовну димензију страдања српског народа; његово духовно и физичко страдање довели у узрочно-посљедичну везу. Слично као када духовно посрнуће човјека за посљедицу има његову болест. Такви су били Јустин Поповић и Николај Велимировић.

Српско страдање, рашчлањено на страдање појединаца, слива се у једну малу пештеру на ободу Бјелопавлића – на омофор Светог Василија Острошког. И ту је видљивије и мјерљивије него било гдје друго.
Свети Василије Острошки назван је чудотворцем. Остало је, и у предању и у записима, да су многи у њега нашли исцјељење. Дошли болесни, отишли здрави. Или су оздравили убрзо након што су били код Светог Василија. Тако је и данас.

Ипак, многи у Острогу нијесу добили оно за што су дошли. Њих је далеко, далеко више него оних који јесу.

Објашњење зашто је то тако своди се на флоскулу: „Ко Светом Василију долази са вјером, он код њега нађе лијека и утјехе.“

Притом нико да се потруди да објасни што је „вјера“, са чиме то, у ствари, треба доћи Светом Василију. Тако је у народу створена представа да је вјерник онај који „има свој лични однос са Богом и у том односу му не треба посредник-свештеник“, који вјерује да постоји нека виша сила („има нешто па макар да је и колико мачка“); да је велики вјерник онај ко слави крсну славу, сврати у цркву када му је успут да запали свијећу или то уради када сања неког од својих умрлих, иде на Литургију на Божић и Васкрс и пости Велики петак; а онај ко иде у цркву редовно на богослужења, ко пости четири велика поста и сриједом и петком када је то уставом Цркве прописано, жена која током Литургије главу покрије марамом, ко се исповиједа и причешћује, или ако чак припомаже свештенику приликом богослужења – он је већ екстреман и затуцан.

При оваквом поимању вјере, многи прије него дођу Светом Василију оду код врачара и магова широког спектра специјалности: „бијелих“ магова који „скидају чини“ које су набацили „црни“ магови („црни“ и „бијели“ магови су истог духовног родитеља дјеца, штовише близанци), „видовњака“ који „проричу судбину“, оних који „сливају страву“, „призивају духове“ („разговарају са мртвима“), хоџа који „раде записе“, „биоенергетичара“, хиромантичара, астролога…

„Влашка магија“ је најзнаметија, али магови су расути не само у животном простору српског народа него, вјероватно, цијелим свијетом. Што је више људи склоних магији, и магова је више. Они прате технолошке трендове и сада се велики број њих рекламира путем интернета, па и на телевизијама, раде преко апликација… Често су њихови „кабинети“ пуни икона, у њима горе кандила. Неки своје „пацијенте“ шаљу у Острог, Светом Василију. Ово утврђује људе који код њих долазе иштући помоћи да су то црквени људи, духовни, и да су дошли на право мјесто. И заиста, често људима након посјете овим маговима буде боље. Али убрзо се све урушава: проблеми због којих су дошли код магова умножавају се и живот им се претвара у пакао на земљи.

Судски бивају санкционисани само случајеви магије који изазову „узнемирење јавности“ или доведу до великих новчаних превара које су доказане. А то бива веома ријетко. Духовно страдање људи узроковано магијом је испод радара науке, а онда и законске регулативе.

У Острог се сливају ријеке људи који Светом Василију долазе са истим поривом са којим су ишли код магова. Као и код магова, и овдје очекују чаробно исцјељење. Очекују магијску формулу, „абракадабра“, очекују помоћ без сопственог учешћа у њој, без свог труда, хоће да им Свети Василије исцијели рак плућа, а неће да се одрекну пушења… Немало је оних који долазе у Острог за помоћ који опсују Бога, и Богородицу, и „све свеце“, а на помен имена Светог Василија устану и кажу: „Слава му и милост“. Не вјерују у Бога. Вјерују у – Светог Василија.

Неутврђени у вјери, људи живе у празновјерју, сујевјерју, духовно смјештени између „ваља се“ и „не ваља се“, на тој пољани маште несагледивих размјера, од црвеног конца око бебине руке, или још боље црвене бројанице, „против урока“, куцања у дрво „да не чује зло“, па све до пошћења на Васкрс, и само на тај дан у току године, чак ни на Велики петак, ради „напретка стоке“. Они чврсто вјерују у судбину, да се све у човјековом животу догађа по предодређењу, да је све што му се догодило и што ће му се догодити „записано“ код више силе још прије његовог рођења, па и зачећа, и да човјек не може да измијени своју судбину.

Ово учење православни српски народ покупио је од свог исламског турског поробљивача, заједно са многим ријечима, те баклавама и тулумбама. Оно је суштински опречно православном учењу по којем је човјек боголико личносно биће, чије је основно својство слобода. Човјек је слободан како да живи у складу је јеванђељским истинама, у врједносном систему који из њих проистиче, тако и да живи по свом нахођењу. Он је, у ствари, кројач своје судбине. Зато је слободан да пропада у гријеху, али слободан је и да се кроз покајање, промјену живота, усправи. То зависи од њега, његовог схватања користи и од његове одлучности. Вјерујући у судбину, човјек који „практикује“ вјерски живот, оно што му се догоди, па и када је изазвано његовом неодговорношћу, раслабљеношћу или пак глупошћу, доживљава као „вољу Божију“.

Модерни човјек свакако, а и савремени човјек углавном, слободу поима у смислу оне слободе која је тековина Француске буржоаске револуције с краја 19. вијека, чији је симбол Јованка Орлеанка. На тој слободи су утемељена људска права дефинисана Универзалном декларацијом о људским правима Генералне скупштине Уједињених нација. Том слободом, примјера ради, људски створ данас може да одабере хоће ли бити мушко или женско, без обзира да ли је рођен као мушкарац или као жена.

Идеал ове слободе је да човјек може да чини што му причињава задовољство и што га чини срећним. Притом обручи традиционалног врједносног система тзв. цивилизованог свијета пуцају један за другим. На реду је, већ је напукао, обруч који не допушта педофилију.
Човјек се одрекао суверенитета своје личности са којим је зачет, личну слободу је улио у социјалну. Урадио је то сопственим пристанком, намамљен потребом за стицањем материјалних добара, друштвеног положаја, задовољења својих страсти и сујете. Будући не вјерник него сујевјерник, или невјерник, у његовом поимању стварности нема онога на чему је утемељена хришћанска вјера – васкрсења, нема свијести о смрти као преводници душе из материјалног, димензионог и временог свијета у нематеријални, о неуништивости његове душе и њеном наставку живота у беспросторности и „вјечном сада“.

Владика Николај се јадао: „… Свештеници вјером ослабили, / Калуђери посте оставили, / Нит’ д‌јевојке држе д‌јевојаштво, / Свилу носе, гријехом се поносе, / Млади момци поштењу се смију, / А свој разврат ни од ког не крију…“

А Ава Јустин је залелекао: „Пуна је Српска земља лешева духовних. Душа до душе, ох, леш до леша! То су мање више данашњи Срби. Све што је Божје, мање-више, заборавило се. А све што би дало задовољство овога света, уживања овога света, ето за тим трче данашњи Срби, и губе душу своју и губе оно што је вечно.“
И: „Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи?“

Њихов глас није се чуо ни у држави ни у Цркви.
Било је то вријеме недуго након што су комунисти у Другом свјетском рату и након њега убили безмало 500 свештеника Српске православне цркве, за око трећину овог броја више него усташе, Њемци, Италијани, Албанци и Мађари заједно, вријеме мноштва порушених и запуштених цркава и манастира и празних цркава које су опстале.

По „паду“ комунизма и успостављању вишестраначја у Југославији, и убрзо распаду Југославије, народ се „вратио вјери“. Цркве су почеле да се пуне, свештенство да се умножава. Црква је заблистала, изгледало је.
Али гласови Николаја Велимировића и Јустина Поповића и даље су остали „вапај у пустињи“.

У модерној јавној реторици под Црквом се подразумијева њен клир, првенствено епископат. И када се говори о ставу Цркве о неком питању, подразумијева се став епископата. Притом се занемарује суштаствена природа бића Цркве, да њу чине и клир и крштени народ, лаос. Управо због елитистичког поимања Цркве долази до озбиљног раскорака између лаоса и клира.

Људи који чине Цркву су и грађани, они који су пунољетни и гласачи. Према попису становништва из 2022. године (који не обухвата податке за Косово и Метохију), у Србији 81 одсто њених житеља су православци. Завод за статистику Републике Српске 30. јануара 2016. године обнародовао је своје резултате пописа спроведеног на нивоу Босне и Херцеговине 2013. према којима је проценат православаца у Републици Српској 83 одсто. Према попису становништва из 2011, 72 одсто становника Црне Горе су православни хришћани. Они су Црква.

Дакле, православни хришћани су далеко најбројнија категорија становништва и у Србији, и у Републици Српској, и у Црној Гори. Начела демократије налажу да власт доминантно спроводи управо њихове интересе. И то не само политичке и економске него и духовне. У стварном животу није тако, особито о питању православне духовности.

Премрежавањем тзв. невладиним организацијама обилно храњеним новцем западњачких фондација, промотера антихришћанског, западњачког либералног новопаганског врједносног система живота; са Запада диригованом приватизацијом друштвених предузећа која је довела до њиховог уништење и увођење у зависност домаће економије од иностраног капитала, кредитног и инвестиционог; куповином медија и њиховим униформисањем у складу са стратешким интересима и врједносним системом заснованим на ЛГБТитд. идеологији и манипулацији људским правима; усмјеравањем науке, школства, културе и медија које нијесу купили механизмом грантова; те коруптивним и уцјењивачким дјеловањем политичара, дипломата и тајних служби водећих евроатлантских држава, српски народ је запао у политичко, економско и надасве духовно ропство.

Секуларизам модерне демократије схваћен је као одрицање права Цркви „да се мијеша у политику“, под чим се подразумијева да Црква нема право да утиче на државничке и друге свјетовне послове које врши власт. Такво поимање секуларизма, самодеструктивно, прихваћено је и у Цркви. Секуларизам је, у ствари, првенствено друштвени модел заштите Цркве од уплитања свјетовних власти у њен унутрашњи живот, од по Цркву трагичног уплитања, сада и овдје тако видљивог, уплитања којим власт у Цркву уноси своју поробљеност.

Хришћански врједносни систем живота, заснован на јеванђељским истинама, профанисан је. У црквеном животу исисана му је суштина и сведен је на празне ријечи.
Православна вјера је жртвена, заснована је на Христовој крсној жртви и његовом васкрсењу. Јовановом жртвом ради истине, као и Лазаревом ради живота у вјечности са Богом (Царства Небеског), прште амвони. То је ватромет у бурету. Ван бурета је реални црквени живот, увелико утилитаристички.

Нијеми крик Аве Јустина одјече његовом Црквом:
„Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји зечеви?“
Духовна раслабљеност клира за посљедицу има духовно страдање лаоса, тако видљивог у Острогу. Ово је вријеме снисхођења људским слабостима ради материјалне користи, за Цркву и много чешће за себе. Ово је вријеме служења Богу ријечима а Мамону дјелима.

Српски народ, заједно са својом Црквом, не остаје без Косовског завјета зато што губи Косово и Метохију, него Косово и Метохију губи зато што се у реалном животу одрекао Косовског завјета.

Обрачун моћника овога свијета са Православном црквом је увелико у току. Она неће бити одбрањена компромисима. Биће одбраниће искључиво жртвеним приљубљивањем за Христа, као Тијела за Главу.

Извор: Печат

Фото: www.mitropolija.com  (Жељко Драшковић)