Петнаеста поетска збирка Ремса представљена у Београду
Поетску књигу академика Игора Ремса "У зноју тишине" или "Песме из карантина" у Библиотеци Града Београда представили су Бојана Стојановић Пантовић, писац и књижевни критичар и Иван Деспотовић, писац и књижевни критичар. Стихове је читао сам аутор.
Говорећи о овом остварењу познатог ствараоца, Стојановић Пантовић је казала како се ова, иначе петнаеста песничка збирка нашег сликара и песника, надовезује на поетичко-имагинативну основицу његових претходних збирки.
"Тако се егзистенцијална спирала лирског јунака непрестано саображава својевољно изабраној фигури путника, који сликовним гестовима, говором боја и готово неоекспресионистичком визуелизацијом њиховог значења потхрањује и овековечује поједине пределе, митолошке, културне и љубавне мотиве. Тиме се топос ходочашћа, слично хододарју Миодрага Павловића, исказује и као вечита чежња за смирењем од странствовања и самоће, а у овом случају изопштености услед цивилизацијске пошасти ковида 19.
Седам циклуса назначују од почетка тај пут од таме ка светлости, од неверице и сумње ка духовном окрепљењу и озарењу, покушавајући да излаз из бесмисла и апсурда претворе у животодарно начело засновано на коплементарности и контрасту у свим аспектима обраде поетских мотива, каткада и на парадоксу...Последњи циклус и песма којом се затвара збирка садашњост пројектује у неку давну прошлост и мит, на неку врсту сећања на почетке љубави и стварања, наговештавајући и опроштај и наду, уједно. („Сенка белих вода”). С друге стране, сам наслов збирке указује на својеврсни парадокс: метафора "У зноју тишине" подразумева везу између материјалног, телесног (зној) и тишине која је појам за апстрактно, астрално, недокучиво и везује се за духовни аспект високомодернистичких песника и њихових претходника, Дучића и Настасијевића, пре свих.
Деспотовић:Порив ка монументалној стварности
Деспотовић јре казао да су стања и осећања у поезији Игора Ремса изражена језиком који нас подсећа на библијски, као на онај из упечатљивих тренутака имажинистичке поезије.
"Појам слободе као нечега нашег, антрополошког, конкретног, али и погрешног, огледа се у амбиваленцији Острва као песничког мотива. Оно се затвара пред Другим, који је на послетку сам Бог, острво је и неподношљиви ожиљак слободе, док је море сан, а душа оштро камење прекривено њим. Острво односно море јесу симболи вере, те песник, лирски субјект плива затворених очију. Поетски дискурс не односи се само на песника и не осликава једино личну хронику и развој. Дискурс се односи на све људе, такозвану судбину постојања, те се јављају и песме са женским ликом у првом лицу, једна свеопшта исповест и општа Песма. Књига се дотиче и драмског дијалога. Ликовност ове поезије, која потиче од чињенице да је њен аутор и сликар, логично се надовезује на скоро хаику форме такође заступљене у књизи, на тумачење света сенком и бојом, нијансом, те сумњом и дрхтајем" - казао је овај књижевни критичар говорежи на представљању запаженог Ремсовог остварења.
