HIC RHODUS, HIC SALTA: Igra Derigaća

PIŠE: Igor Rems

I ova igra, gotovo epskog naziva, bila je kao i ostale naše igre omiljena i puna dinamike.
Idealno za igru bilo je 6-8 igrača.
Sama igra govorila je šta se događa sa našim pantalonama odnosno gaćama pa kada bi se odlučili za ovu igru, odlazili smo na, danas u upotrebi, Staru raskrsnicu, kako bi se iz samoposluge "Izbor" ili obližnjeg kioska, snabdeli kartonima koje smo koristili za sedenje.

Ovo je bila igra sa loptom. Najbolja za ovu igru bila je gumena lopta koja kada je udarite u tlo odskoči tako da vam se vrati u ruku. Tadašnje lopte često su imale “jaje” i kada je udarite o zemlju ona odskoči levo ili desno.
U nedostatku prave lopte koristili smo, nerado, nogometne koje su bile znatno veće i teške i svaki udarac takve lopte u lice i glavu bio je bolan. Ovu igru smo retko izvodili na nekoj livadi, najčešće kod zgrade kako bi kameni zid koristili za naslon.

Kada smo imali sve potrebne rekvizite igra je mogla da počne. Ako nismo imali dobrovoljca da koba, a toga je zaista teško bilo naći, prelazili smo na Elembisanje ili Igru brojeva. Igra brojeva je podrazumevala da svako kaže brzo jedan broj od 1-10, brojevi se saberu i na koga izađe taj mora da koba.

Pravila igre za igrače u polju je bila da uvek jednim delom svoga tela, osim nogu naravno, budu u dodiru sa tlom. Imali su pravo da se brane nogama do kolena i glavom. Svaki kontakt lopte i nekog drugog dela tela (noge od kolena, stomak, grudi i ruke) označavao je pogodak.

Kobe je loptom pokušavao da pogodi nekog od dečaka u taj deo tela kako bi zamenili mesta. Kada je lopta udarena tako da bi završila u obližnjem kanalu, bez vode, dozvoljavalo bi se da onaj koji koba priđe bliže ali ne više od 3-4 metra. Ukoliko bi kobe hvatao lopte u letu koje su se odbijale mogao je tako da priđe do samog igrača i da skokom efektno pogodi igrača u nebranjeni deo tela.

Igrači su mogli da sede tik jedan uz drugog, da menjaju mesta ali uvek da rukom budu u kontaktu sa tlom.
Često se dešavalo da igrači osvoje loptu, brzo se razmeste u krug i onda počinje “šega”.
Kobe trči od jednog do drugog i to izaziva neopisivu radost, padaju vicevi, svi se smeju...dok neko ne odluči da loptu pošalje u kanal. U tom polučučnju sa jednom rukom na zemlji prilikom udaranja lopte se i dešavalo da se za trenutak, za delić sekunde, podigne ruka od tla a to je kobe i čekao.
Ovo je igra kao i igra Konata koje nemaju kraja. Igra se dok traje gušt.