Eho jednog književnog događaja u Prestonici

PIŠE: prof. Branka Maksimović

Ulica kneza Mihaila prema Kalemegdanu puna šetača.
Pri kraju ulice Bilioteka grada Beograda...
Predstavljanje knjige pesama “U znoju tišine” autora Igora Remsa.
Prosečnom čitaocu, ne tako poznat, ali znatiželja puni salu.
Ime pesnika i slikara je, nažalost, nedovoljno prisutno u medijima i ponuđeno prosečnom čitaocu, valjda zbog toga što ne živi u Beogradu. A petnaest zbirki pesama iznedrio je od 1996.godine, pisane najlepšim srpskim jezikom.
Pesnik je i slikar. Imao je više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Posle biografije dostojne poštovanja kojom je pesnika predstavila Isidora Injac, urednik programa, o knjizi su govorili Bojana Stojanović Pantović, književni kritičar i pisac, i Ivan Despotović, književni kritičar i pisac.

Stihove iz zbirke “U znoju tišine” ili “Pesme iz Karantina” govorio je sam pesnik,toplotom doživljenog u doba kovid-pandemije,jezikom savršeno biranih reči izvornog srpskog jezika, gradeći metafore, višeznačne, uzvišene.
Toplo nenametljivo kazivanje stihova, podsećalo je na trenutke karantina i izolacije, vreme kada je sve ljudsko i univerzalno obezličeno,zamaskirano i neprepoznatljivo.
Taj nametnuti strah od smrti i sveprisutna smrt na svakom koraku ili kako pesnik to slika:

Ni slutio nisam
Da će biti posejano
Toliko umiranja
I da će PELUD SMRTI
Prekriti svet

povampirili su sećanja ali i nadanje i želju da se nikad ne ponovi vreme kada je sve,pa i ljubav, umirala, polako...kada su život i smrt suprotstavljeni...

Susret sa pesnikom Igorom Remsom bio je praznik pisane reči koju samo ovakav jezički virtuoz može da oboji.
Pesme, da bismo u potpunosti doživeli, nije dovoljno samo čitati, već iščitavati. Na to bogatstvo jezika upućuje, čineći nas bogatijim i jezički pismenijim.
I preostaje nadanje i želja da ovakav jezički titan bude prisutan i u medijima, na Sajmu knjiga u Beogradu...
Duhovni život Beograda bio bi potpuniji, svetiji.

I da se vratim na početak zbirke, pesmi VID REMS, posvećenu unuku Vidu i u njoj stih, po meni sa snažnom, višeznačnom porukom:

"DA POŠTUJEŠ REČ
NJENO DOSTOJANSTVO
Da se dedine kosti
Nikada ne zastide

nije samo oporuka Vidu.