Удружење "Неказано" - расадник љубави

Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника "Неказано" из Бара одавно је препознато као удружење гдје се његује лијепа ријеч о љубави, а однедавно се говори да је Неказано расадник љубави. Међународни фестивал љубавне поезије под именом „Пјесник - Светионик“ већ седам година препознат је у региону, али и шире, као мјесто добре енергије и пријатељства. Мјесто гђе се љубав његује и шири.

Од прошле године, са разлогом. Наиме, на прошлом фестивалу упознали су се двоје младих који су, у потрази за сродном душом, пронашли љубав. У питању су Динко Османчевић, пјесник и афористичар из Бања Луке, и пјесникиња Маја Ђукановић из Чачка. Срели су се, заљубили, а ове године на Седмом међународном фестивалу љубавне поезије „Пјесник – Светионик“ појавили су се као муж и жена, на радост свих њихових пријатеља, па и оних који их нису знали.

Љубав се родила у граду под Румијом, па је ово био разлог да разговарамо с овим, и даље заљубљеним, брачним паром.

Како сте се вас двоје, прошле године, уопште појавили на фестивалу Пјесник светионик?

Маја: Годинама, тачније и више од једне деценије, летујем у Бару и околини. Тако да Бар сматрам својим градом, јер сам га не само упознала, већ и толико заволела да бих радо и живела у овом граду када би ми се указала прилика. Иначе, волим Црну Гору. Да ли због мог девојачког презимена и тих далеких корена који су вероватно црногорски, тек не да само волим приморје, којим сам одушевљена, већ волим и унутрашњост Црне Горе, њену историју, културно историјске знаменитости. Као и природу, њен понегде суров крајолик, али опет топао и срцу драг. Ипак, до прошле године нисам знала за Међународни фестивал љубавне поезије Песник светионик. Боравила сам у Сутомору, у оквиру пројекта Уметничке колоније, коју организује Удружење радника и уметника Србије и Црне Горе са седиштем у Горњем Милановцу. Део те колоније био је и мој књижевни клуб Драгослав Грбић из Чачка. Тих дана, имале смо више активности. Нас три из Чачка, председница клуба Радмила Рубаковић, Олгица Лазовић и ја, заједно са Магдом Ђорђевић из Кнића, имале смо књижевно вече у Даниловграду, као и гостовање у Подгорици код дуборесца и познатог макетара Драгана Марковића. На крају смо успоставиле контакт и са Међународним удружењем књижевних стваралаца и умјетника Неказано из Бара, тачније са председником Лабудом Лончарем, а пар дана касније и одржали заједничко књижевно вече и дружење, у Загражђу на којем су учешће узеле и песникиње из Лознице Зорка Тошић и Невенка Кокановић. Тада нас је Лончар  позвао да будемо гости фестивала Пјесник светионик који је колико сутра или прекосутра требало да почне. Са задовољством смо прихавтиле његов позив и могућност да песницима из региона представимо и нашу поезију.

Динко: За Неказано и Лабуда Лончара сам сазнао од моје, а сада наше, дугогодишње пријатељице из Прњавора, Биљане Китић Чакар, која је и један од оснивача удружења Неказано. Рекла ми је да је Удружење заиста активно, да штампају квалитетан књижевни часопис са којим сарађују велика књижевна имена Западног Балкана, па и шире, а да сваке године Неказано организује фестивал Пјесник светионик. Топло ми је препоручила сарадњу са Лабудом, за кога ће се показати да је у ствари спиритус мовенс овог фестивала. Прошле године, по трећи пут моја пјесма је ушла у фестивалску збирку на конкурсу, али никада нисам био на фестивалу. Чврсто сам одлучио да ћу 2023. доћи у Бар и исправити пропуштено. Искрено, до првог сусрета, за мене је Бар био само једна велика лука. Тек када сам дошао, увјерио см се у сву љепоту овог града и околине, у тај конгломерат култура које се овде додирују и прожимају, од Старог Бара живописне орјенталне вароши, па старе маслине, до модерног града и импозантне цркве, Храма Јована Владимира, треће највеће православне богомоље на свијету. Ипак, мој долазак пратила је неизвијесност око слободних дана на послу, тако да сам у задњи час кренуо. Онда, каснио ми је аутобус, возио сам се више од десет сати до Будве и још сат до Бара. Па ипак, већ готово на уласку у Црну Гору, имао сам величанствен призор Превлаке и улаза у Боку Которску, уживао сам касније и у погледу на сва мјеста дуж пута, тако да сам заборавио и на умор и на све друго.

Када сте се и како срели и упознали?

Маја: Учесници и гости фестивала окупили су се 8. септембра пре подне у ресторану у оквиру Храма светог Јована Владимира, одакле смо отишли у обилазак Старог Бара и Старе маслине. За Стару маслину, која памти векове, чак и миленијум, постоји веровање да се обиђе око ње и зажели нека жеља. Ја сам то тада и учинила и, у поверењу, та жеља ми се и испунила. По повратку из Старог Бара, а у времену до ручка, Рада, Магда и Олгица и ја, прошетале смо до Дворца краља Николе, а у оближњем парку, дружиле смо се и са песникињом Силваном Јовановић из Зајечара, која већ годинама живи у Великој Кладуши, у Босни и Херцеговини. Онда смо се вратиле у ресторан. На менију је била риба, којом сам се одушевила, а након ручка телефоном сам снимала златне куполе предивног Храма и уживала у величанственом призору. Онда ме је својим звонким гласом пренула Силвана Јовановић и позвала да се упознам са неким њеним пријатељем из Бањалуке, афористичарем, те да му одрецитујем своју сатиричну песму којом је она била одушевљена у парку. У први мах сам одбила, рекла да не могу јер снимам, али онда ми се јавио неки глас и рекао да одем и да се упознам са њим те да му рецитујем. Иначе, била сам га приметила када је стигао у ресторан, већ на крају ручка и одмах сам била уверена да је Босанац.

Динко: Када сам најзад стигао у Бар, било је близу подне. Већ сам каснио на окупљање, па сам отишао у банку да замијеним новац. У реду, пред банком, на мобилном телефону човјека испред мене, одгледао сам добар дио кошаркашке утакмице Србија – Канада, са Свјетског првенства у кошарци, али сам био затечен у банци када су ми рекли да не мијењају босанску, као ни већину других валута. Ипак сам успио замијенити марке у еуре, на оближњој пијаци, као и пронаћи свој смјештај у Шушњу.  Уз плажу и море, прошетао сам до Дворца краља Николе, а онда и до ресторана у Храму. На фестивалу, од свих присутних, а било их је готово осамдесет, кроз преписку сам знао Лабуда Лончара, а лично Војина Тривуновића, мог суграђанина, и Силвану из Велике Кладуше. Силвана ми је рекла да се уморила и да ће пропустити одлазак на светионик и само отварање фестивала, да би могла присуствовати вечерњим активностима, али да жели да ме упозна са једном ведром и духовитом Чачанком којом је била одушевљена. Онда се однекуд појавила женица са шеширићем, у лепршавој хаљиници, насмијана и ведра и читала ми смоју пјесму. Пуно се и сама смијала, а мени је била тако љупка и мила и као мелем на сав умор дугог путовања и перипетија које су ме пратиле. Дакле, прва особа коју сам упознао на фестивалу Пјесник светионик, девет мјесеци касније, постала је моја супруга. И вечерњи програм одлично организоване манифестације пратили смо заједно, али још увијек је то све било другарски.

Када и како сте се препознали и схватили да међу вама има нечега.

Маја: Трећег дана фестивала, организован је излет у манастир Рибњак, који се налази девет километара од Бара, на живописном месту. Ради се о некадашњем метоху манастира Острог. Данас је то самостални манастир чији игуман је отац Прокопије, веома строг човек, али човек дивне душе. Прокопије је иначе школски друг нашег домаћина, Лабуда Лончара. Игуман нас је братски дочекао, позвао на кафу, онда и на ручак. После смо обишли манастирску цркву Светог Петра и Павла, крстионицу, као и цркву посвећену Светом Василију Острошком на оближњем врху, а којој се може прићи само уском, стрмом стазицом. Имала сам велику духовну потребу да свој унутрашњи мир пронађем и оснажим. А сам манастир одише једним посебним миром, нечим што се ретко где данас сусреће. Мени је веома тешко пао развод брака, три године раније, и то је донело низ турбуленција у мом животу. Мој бивши муж је добар човек, али једноставно, нисмо били једно за друго. Ту моју бол и немир нико није примећивао, вешто сам то скривала својом разиграношћу. За све сам била мали, весели зврк, нико није дубље проникао у моју душу. Нико, сем једне особе, човека који ме је гледао другачијим очима и који ме је брзо прочитао, моју суштину. То је човек са којим сада живим и делим добро и зло. И управо ту, на том светом месту, ми смо се без пуно речи препознали. Иако Динко није припадник Српске православне цркве, мислим да нас је сам Василије Острошки спојио. Када смо касније бирали датум за наше венчање, сасвим случајно, мада верујем да ништа није случајно, подесило се да то буде 12. мај ове године, управо на празник Светог Василија Острошког.

Динко: Црква Св. Василија налази се на врху, некадашњој граничној осматрачници Турске имерије и Аустругарског царства. Такве осматрачнице низале су се једна до друге на врховима и на оптичкој видљивости. И управо је црногорска војска, готово без веће борбе, заузела ту осматрачницу. Самом књазу Николи, на том мјесту, по предању, указао се велики светитељ, Василије Острошки и саопштио му да ће око Божића црногорска војска ући у Бар. Тако се и десило, Црна Гора је код Бара добила свој први излаз на море, а на овом врху, у знак захвалности, црногорски књаз, каснији краљ, подигао је цркву. Од цркве Светог Василија Острошког пружа се фантастичан поглед, имате Бар на длану, море, околне планине, стари пут за Вирпазар. А сам манастир, нешто испод цркве, заиста одише једним чистим духовним миром. И вода из бунара је нешто што освјежава и тијело и душу. А, и моја душа је била рањена. Прије, сада већ петнаест година, након тешке болести, преминула је моја невјенчана супруга. То је оставило дубоку рану у мени. Не, нисам живио у целибату све те године, које су се низале, али нисам ни нашао особу за себе са којом бих дијелио будућност... Отац Прокопије је диван човјек искреног загрљаја који одлично чита људе. И не чуди да сам на мјесту једног потпуног мира могао осјетити немир једне особе која ми се допала и као човјек и као жена, наравно ријеч је о мојој Маји. А, све је међу нама читаво то вријеме било невино и чисто. 

Након фестивала претпостављам да сте наставили контакте?

Маја: Да, постали смо најпре фејсбук пријатељи. Неко је неком послао захтев, ко је био први, то више не знамо. Почели смо да се дописујемо, да се упознајемо много више и много дубље. Динко је убрзо објавио текст у Независним новинама о фестивалу Пјесник светионик. Детаљно је известио о свим дешавањима током три дана фестивала, о одличној организацији и дивном дружењу и многим искреним пријатељствима која су ту склопљена, али и о дивним домаћинима, о Лабуду Лончару, Гордани Срећковић, Горану Радичевићу, Младену Бабовићу и Стевану Стијовићу који нису жалили ни труда, па чак ни новаца да би овај фестивал успео. Било је то шесто фестивалско издање.  А ми смо наставили наша виртуелна дружења на фејсу која су трајала сатима и сатима, сваког дана, а чинило се да смо тек неколико минута заједно. Онда ме је Динко изненадио и обрадовао својом скандинавком, такође у Независним новинама, у којој сам ја била главно решење, све са мојом сликом. (Песникиња са слике и њен град.) Схватила сам да се међу нама дешава много више од обичног пријатељства. Мој књижевни клуб, позвао је Динка на Међународне сусрете песника у оближњим чувеним Мрчајевцима. Али нисмо успеле обезбедити новац за његов хотелски смештај, па сам га позвала да буде мој гост, у мом стану. Такође, организовала сам и његово вече хумора и сатире у Чачку, а чланови клуба Драгослав Грбић су наступали као гости. Показало се као изузетно успешно вече, пуно афоризама, смеха, лепе поезије, али и музике и песме.

Динко: Неки парови су рођени једно за друго, само је потребно да се пронађу. Ми смо се, смијем комотно рећи, пронашли управо у Бару и препознали у Рибњаку. Колико смо повезани говори и то да готово једно другом читамо и мисли. Дешавало се да исту реченицу истовремено напишемо једно другоме, већ на почетку наше везе, а без неког повода. И то не једном. Такође, многа интересовања и схватања су нам слична или иста. Слично процјењујемо људе... А наравно да смо остали у контакту након Пјесника светионика. Морам вам и ово испричати, прије мог првог доласка у Чачак, Маја ми је поменула своју школску другарицу, која сада живи у Бањалуци, а којој би она као требала донијети нека њена документа из чачанске гимназије. На крају, пошто та њена другарица ради у општини, и сада је то наша (Мајина) вјенчана кума Радмила Миљковић, Маја јој јесте донијела документа, али своја. Мој први долазак у Чачак десио се мјесец и по дана након фестивала у Бару. Увијек ћу памтити наш чврст и дуг загрљај на аутобуској станици, гђе ме је дочекала. Али, и да се у прво вријеме мало стидила, као каква ђевојчица. Онда сам извадио прстен и поставио јој једно питање, тако да смо се вјерили 21. октобра прошле године. Можда се чини да нам се све дешавало брзо, али ваљда смо до сада превише времена потрошили, па смо се мало и морали убрзати.

На овогодишњи фестивал "Пјесник - Светионик" 7 дошли сте као муж и жена.

Маја: Наш живот од 21. октобра прошле године одвија се на релацијама Бањалука – Чачак, мало је он боравио у Чачку, мало ја у Бањалуци. Ипак, због посла превагнула је Бањалука, која ме донекле подсећа на мој вољени Бар, широки булевари, пуно зеленила и светлости. Брзо сам се навикла и прихватила нову средину, као и она мене, али се не одричемо ни Чачка. Заиста је велика љубав међу нама, а љубав је нешто што ће премостити и оно наизглед непремостиво. Поред љубави, у нашој кући је увек много смеха, а то вам је тако кад сте удати за афористичара. Некада ме и стомак заболи колико ме Динко зна засмејавати. Ове године, на фестивал смо дошли као супружници, да се подсетимо на прошлу годину, али и да уживамо у фестивалу и другим књижевним активностима у Црној Гори. Домаћини су нам указали посебну част, нарочито задње вечери, истичући нас као нешто посебно, посебно лепо што се десило у Бару на фестивалу љубавне поезије Песник светионик.

Динко: Маја је све рекла, само бих додао да овакви фестивали обнављају мостове пријатељстава међу људима који долазе из свих држава Западног Балкана, али да смо управо Маја и ја дали потпуни значај и вриједност фестивала у Бару. Ова наша готово па филмска прича о двоје људи, потпуних странаца, из двије државе и из народа оптерећених историјским бременом, којима љубав постане једино оружје и водиља у животу, сигурно ће се препричавати још годинама на наредним издањима фестивала. А ми, ми ћемо се увијек враћати нашем Бару, било само нас двоје или можда и више, тек, увијек ћемо на свом путу носити панцир љубави.

Живот пише романе. И радује нас да је један роман успјешно и са сјајним крајем завршен. Маји и Динку желимо пуно среће у животу са надом да неће заборавити на Бар и Неказано а надамо се да ће  се и уббудуће дешавати овакви хепиенди у Бару, градуи под Румијом. Јер Бар је створен за остварење снова. Неказано са нестрпљењем очекује следећи фестивал са надом да ће овакви судбински обрти постати пракса.

Неказано – љубав казује!