Барски вјерски суживот живи у Доњим Подима

ПИШЕ: Протојереј Јован Пламенац

Доња Пода је муслиманско село на обронцима планине Лисињ, која је у ствари јужни, а ипак одвојени дио, румијског масива, са највисочијим врхом Лошке од 1353 метра надморске висине.

У доњем дијелу овог села, на брдашцу прозваном Чок, је православна црква Светог апостола и јеванђелиста Марка која, према археологу Младену Загарчанину, у двије фазе, датира од 16. до 18. вијека. Око ње је велико запустјело гробље на којем се поодавно нико не сахрањује.

У власништву Митрополије црногорско-приморске око цркве Светог Марка већ је било замашно парче земље. Прије неколико година придодали смо му још замашније, које смо од Мета Метовића купили углавном захваљујући донацији Руса Георгија Андрејевича Бељанкина, кандидата физичко-математичких наука и успјешног пословног човјека у области финансија.

„Црква на Чоку“, како народ назива цркву Светог Марка, дуго је била у богослужбеној употреби. У прошлом вијеку она је, попут многих других, запустјела. Урушио јој се кров и ријетко ко јој је долазио.
До цркве на Чоку долазило се од Мировице, гдје је Стара маслина, калдрмисаним путељком. Након земљотреса 1979. године до села је пробијен и асфалтиран пут из другог правца, од „Приморке“. У задњих 10-15 година више пута смо покушавали да цркву на Чоку повежемо са њим, али нијесмо успијевали.

Тако је било све док прије пар година ствар у своје руке није узео Емро Метовић, Пођанин који одавно живи у Америци, у Калифорнији.

Он је дао дио свог имања за пут до сеског гробља. Првенствено захваљујући њему, тај дио пута је и бетониран. Пут од „Приморке“ до Доњих Пода прошле године је, опет највише захваљући Емру, проширен и подигнути су потпорни зидови.

Дионицу пута од муслиманског сеоског гробља до пута чије је пробијање финансирао Рус који је купио плац близу самог Чока, а који се у почетном дијелу, од асфалтног пута Стари Бар – Доња Пода, показао неупотребљивим, изградила је Митрополија црногорско-приморска, трудом и прилозима Српског културног друштва ,,Слово љубве“ из Бара. Тако је траса пута дошла надомак цркве Светог Марка.

Српско културно друштво ,,Слово љубве“, за рачун Митроплије, купило је дио парцеле Суља Перазића, Метовог сестрића, који је и сам дао дио свог имања да пут прође до сеоског гробља. Овај дио пута, завршни до цркве, и паркинг недалеко од цркве, својим машинама пробио је, и насуо јаловином, Зоран Луковић, човјек који је без надокнаде, или уз минималну надокнаду, пробио путеве до многих цркава и који је урадио добар дио земљаних радова на Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, што је такође била његова донација. 

Онда је Анто Пепђоновић, римокатолик, угоститељ у Паризу родом из Шестана, са језерске стране Румије, у Доњим Подима купио имање, дивно, са погледом којем је на Јадрану тешко наћи равног. Ту ће да гради туристички комплекс. Ово имање у непосредном је сусједству Чока.

Анто, као најбољи сусјед, са својим другом Миканом Милашевићем, од свог имања до цркве Светог Марка довео је воду и кабл за струју. То је вода из бунара избушеног на имању Саља Метовића. Саљо је воду дао Анту, а његовим посредством и цркви Светог Марка. Када Анто уведе струју, добиће је и црква. Послове о прикључцима за струју и инсталацијама на Чоку на себе је преузео електричар Саша Ђикановић.
Изградњом пута до цркве Светог Марка створени су услови за његово настављање до других имања Пођана. И Митрополија је поклонила дио свог земљишта за изградњу тог пута.

„Слово љубве“ је прољетос започело припремне радове за санацију цркве Светог Марка. Рашчишћен је терен око цркве. Показало се да је она окружена повеликим древним гробљем. Такође, и сама црква је очишћена, тако да је сада у њој могуће и богослужити. У њој смо у више наврата одслужили Литиргију. Посебно торжествен догађај била је славе ове цркве, Марковдан, 8. маја.

У духу заједништва које његује Српско културно друштво „Слово љубве“, 11. августа увече његови чланови код цркве на Чоку организовали су јединствено дружење. Дошли су Емро, Анто, Георгиј, Зоран, Микан, Суљо, Саљо, Саша..., наравно и Ахмет Шабовић, пријатељ свих нас ту сабраних, сусјед и особити пријатељ игумана новог манастира Светог Николе у Вељим Микулићима јеромонаха Игњатија Мијовића.

Емро и Мето се сјећају како су се, са осталом дјецом из Доњих Пода, играли на овом мјесту. Дошли су и археолог Младен Загарчанин, директор барске Опште болнице „Блажо Јошов Орландић“ Игор Каришик, Жељко Ђаловић и више чланова Српског културног друштва „Слово љубве“ који цркву Светог Марка припремају за санацију.

Култни барски суживот „три вјере“ ове вечери показао се у свој својој красоти. Упркос вишедеценијским злоупотребама барског заједништва од стране криминилизованог друштвеног система који се „хранио“ црногорским подјелама и који их је упорно поспјешивао, што се најбоље видјело на импутацијама да је обновљена црква Свете Тројице на Румији разорила барски међувјерски склад и да је девастирала култ Светог Јована Владимира, што су оперативно, у садјејству, одрађивали сарадници Агенције за националну безбједност, партијски активисти и режимски медији. Јер, Румијска црква је завјетна. Она је испуњење вишевјековне тежње и труда народа подрумијског краја да ће древна црква на врху Румије бити обновљена.

Овај народ је тврдо вјеровао да ће се то догодити када на румијском врху буде сабрано довољно камења и зато су сви ходочасници у Тројчинданској литији износили по камен. То су, са истом надом и вјером, радили преци данашњих барских старосједилаца: и муслимани, и римокатолици и православци. Сада је у Бару и мноштво новодосељеника. Они немају тај генетски осјећај барског међувјерског суживота као овдашњи старосједиоци.

Да је, упркос свем настојању оних који зарад своје материјалне користи бескруполозно разарају оно што је здраво у народу, генетски барски међувјерски суживот опстао свједочи не само ово дивно дружење 11. августа, него и све оно што му је претходило: изградња пута кроз Доња Пода и припрема цркве Светог Марка за санацију, на заједничку добробит – материјалну у етичку.