Двоструки аршин у примјени одговорности: Различити стандарди у образовању и здравству

У посљедње вријеме свједочимо озбиљном раскораку у начину на који друштво, институције и медији реагују на професионалне и етичке пропусте појединаца из различитих сектора. Два актуелна случаја на то зорно указују.

Како портал „Борба“ подсјећа, у првом случају, наставник Гимназије “Слободан Шкеровић” је, ван радног времена, слао непримјерене поруке пунољетној бившој ученици. Иако је против њега покренут дисциплински поступак и санкционисан је, процјена јавности и цивилног сектора била је да санкција није била адекватна тежини прекршаја. Усијана атмосфера прерасла је у протесте и кампање које су у коначници довеле до смјене директорице школе Биљане Вучуровић – иако сама директорка није била директни починилац, већ симбол “системске неодговорности”.

С друге стране, пише „Борба“, имамо потпуно другачији третман инцидента из здравственог сектора. Љекар је јуче ухапшен након што је напао новинарку. Иако је ријеч о озбиљном инциденту, директор Клиничког центра, којем припада ухапшени љекар, није видио никакав проблем у његовом понашању, правдајући га чињеницом да је инцидент настао ван радног времена, те тврдећи да “етички кодекс није прекршен”. Љекарска комора, позната по свом вишедеценијском пасивном дјеловању, остала је нијема. Министарство здравља, које би требало да води рачуна о стандардима у здравству, такође се није огласило. Захтјеви за смјену директора Клиничког центра, у овом случају, нису ни поменути. НВО сектор ћути. Нема протеста и тражења смјена.

Ова два примјера показују не само селективност у примјени стандарда одговорности, већ и неједнаку снагу различитих сектора у суочавању с проблемима. Када образовни сектор затаји, цивилно друштво и медији успијевају извршити притисак и изазвати конкретне посљедице. Када здравствени сектор затаји, хијерархија и затвореност система омогућавају да се проблеми релативизују, минимизирају и заметну под тепих.

На крају, наводи се у тексту „Борбе“, оба случаја постављају исто питање: Да ли су институције одговорне својим грађанима или су изнад њих? И колико су сами грађани спремни да инсистирају на једнаким стандардима одговорности – без обзира да ли је у питању школа, болница или било која друга јавна установа?