На данашњи дан 1918. остварен је вјековни сан – уједињење српских држава Црне Горе и Србије
ПИШЕ: Миленко Јовановић
На данашњи дан 1918. године изгласана је одлука која представља један од најсудбоноснијих тренутака у историји српског народа – уједињење двије српске државе, Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Тај чин није био изненадни историјски преокрет, нити импровизација, већ логичан завршетак вишевјековне борбе за слободу и национално јединство, заснован на пуној демократској процедури и неупитној народној вољи.
Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори засједала је од 24. до 29. новембра 1918. године у Подгорици, након што су организовани избори који су били у потпуности у складу са стандардима ондашњег парламентаризма. Ријеч је о чињеници коју потврђују и домаћи и страни извори: избори су били слободни, свеопшти и изведени без спорних притисака, што је потврђено и једногласним усвајањем одлука.
Кључни датум – 26. новембар 1918. – донио је три историјске одлуке: уједињење Црне Горе са Србијом, ступање заједнички у државу Срба, Хрвата и Словенаца, те детронизовање династије Петровића-Његоша. Све то изгласано је једногласно, са 165 гласова „за“ – што представља најјаснији могући доказ пуне легитимности и неприкосновености народне воље. Никакве „двије Црне Горе“, никакве „двије истине“, никаквих „пола-пола“ – већ јединствена политичка свијест народа.
Та одлука није била само политички акт, већ историјска круна вјековног националног идеала. Српски народ на простору Црне Горе, као и у Србији, водио је генерације устанака против Османског царства, пролазио кроз дуга раздобља страдања и освајао слободу управо ради уједињења у једну националну државу. Уједињењем 1918. године обновљена је средњовјековна српска државност која је у својој природној историјској пуноћи обухватала и простор Црне Горе.
Од посебне важности је историјска чињеница која се данас систематски прећуткује: у Црној Гори 1918. године није постојала посебна нација Црногорац. Национални идентитет није био предмет расправа нити политичких подјела. Сви географски Црногорци сматрали су се Србима – не само као дио истог народа, већ као његов најелитнији слој. Та истина је толико јасна да је не оспоравају чак ни најрадикалнији идеолошки противници одлука Подгоричке скупштине, који данас, кроз медије и образовни систем, настоје наметнути ревизију историјске свијести.
Чак ни сукоби који су избили након уједињења – укључујући и Божићну побуну – нису били национални, већ искључиво династички. Стране су се разликовале по томе ко ће бити на челу државе, а не по питању да ли држава треба да постоји. Обје струје, и бјелашка и зеленашка, биле су за уједињење, а зеленашка страна је само сматрала да поступак треба да проведе ранији сазив скупштине. Никада, ни у једном документу, ни у једном јавном ставу, није доведено у питање српство географских Црногораца.
Важан историјски елемент јесте и позиција тадашњег владара: његов отпор није био отпор уједињењу, већ чињеници да на чело заједничке државе није дошао он, већ припадник друге династије. Жеља да он буде крунисани владар уједињене српске државе, а не његов унук Александар из династије Карађорђевића, представља кључ разумијевања свих каснијих збивања. Она сеже још у 60-те године 19. вијека, када је већ био потписан споразум по коме се одрекао престола у корист Србије, и наставља се након смјене династија у Београду 1903. године.
Шири геополитички контекст такође је од пресудне важности. Подгоричка скупштина одвијала се у тренутку када су нестала четири велика царства – аустроугарско, њемачко, руско и османско. Велике силе нису дозволиле да опстане ниједна мала, економски исцрпљена држава коју би морале финансијски да одржавају. У таквом поретку, улазак у заједничку државу био је и историјски неминован и међународно подржан. Не само да уједињење није било споља спречено – већ је од најмоћнијих сила тога доба било охрабрено.
Све ово представља јасно документовану историјску чињеницу, а не идеолошку интерпретацију. Тврдње да је уједињење било насилно, нелегитимно или против воље народа појављују се тек у посљедњих 30 година, као дио политичког пројекта растварања српског националног простора. Тај наратив је системски уношен у школе, медије и културне институције, све са циљем да се искриви истина и створи нови идентитет на темељима прекида са историјском и традиционалном Црном Гором.
Кулминација тог процеса догодила се 2006. године, када је Црна Гора, покраденим и дубоко спорним референдумом, изашла из заједнице са Србијом – и то без воље већинског народа. Резултат је добијен минималном разликом, уз директан утицај страних структура и подршку дугогодишњег режима који је прихватио улогу локалног извршиоца најпогубнијег идеолошког и националног инжењеринга на Балкану. Режима Мила Ђукановића који је за три деценије извео једну од најекстремнијих политичких претворби у модерној историји: од гласног барјактара српског националног јединства до предводника радикалног идентитетског експеримента и неуморног демонтажера сопственог историјског насљеђа.
Зато је данас, више него икада, неопходно да се истина о 1918. години врати у институције, у наставне програме, у јавну свијест и у национално памћење. Не да бисмо живјели у прошлости, већ да бисмо будућност градили на истини, а не на конструкцијама; на историјском достојанству, а не на забораву; на вољи народа, а не на туђим интересима.
Подгоричка скупштина није подјела – она је симбол јединства. Подјеле су настале тек онда када је започет пројекат њеног брисања.
Историја је већ дала свој суд.
Вријеме је да га и друштво поново прочита.
