НЕБО И ПОДНЕБЕСЈЕ: Црногорско вјероломство према Русима кроз примјер Бранислава Ненезића
ПИШЕ: Јован Пламенац
Како су Црногорци од очараности хришћанским царем на далеком сјеверу, два вијека опстајући захваљујући руској политичкој, војној и финансијској помоћи, оглушујући се о страшну клетву Светог Петра Цетињског, доспјели до „малигног руског утицаја“
.......
Током „премијерског сата“ на сједници Скупштине Црне Горе 27. новембра прошле године посланик Социјалдемократске партије Бранислав Ненезић казао је да на Драгаљу, селу у Кривошијама, у Општини Котор, мјештани пријављују стотине нових објеката који се појављују дубоко у шуми, које су наводно изградиле изоловане групе страних држављана. Устврдио је да је у Драгаљу формирана руска заједница. У насељу је изграђен и вјерски објекат за који је, по архитектури, јасно да је ријеч о руској цркви. На њеном „отварању“ био је амбасадор Русије у Црној Гори.Биле је то реинкарнација духа из 1948. Медији за које је објављена скај преписка потврдила да су сервис црногорских криминалних структура, на овај случај „малигног руског утицаја“ реаговали су налик реакцији Удбиних Црногораца у вријеме Информбироа на помен „руске кртоле“. Послали су на лице мјеста новинаре, дронове и остало потребно да се ствар продуби и прошири за потребе обликовања упечатљиве медијске слике о субверзивном дејству Српске православне цркве у Црној Гори, у садејству са Путином.
УДАРНИЧКО ШПИЈАЊЕ
Након Другог свјетског рата и доласка комуниста на власт у Југославији, љубав Црногораца према Русији транспонована је у љубав према Совјетском Савезу. Штовише, Совјетски Савез су звали Русијом.
Информбировске 1948. претромо су се прилагођавали изненада новонасталој ситуацији. Очас су пристали да национално нијесу више Срби, него да су напрасно Црногорци (додуше, након што су им комесари у кожним мантилима објаснили да се на попису становништва треба уписивати према имену републике у којој живе, па једни друге нијесу ни питали „које си националности?“ него „како си се писа’?“), али одрицање од љубави према Русији није им баш ишло од руке.
Да би ријешила овај проблем, Управа државне безбједности, чувена Удба, активирала је шпијачки потенцијал Црногораца, који је, иначе, позамашан. Само коју годину раније, гувернер Црне Горе под окупацијом фашистичке Италије у Другом свјетском рату генерал Алесандро Пирцио Бироли није могао да постигне да прими све шпијуне који су нагрнули у његову резиденцију на Цетињу. Тај дар Црногорцима није пао изнебуха. У њих је шпијање имало већ лијепу традицију.
Био је то својеврсни црногорски ријалити без камера, у продукцији Удбе. Шпијало се широке руке, шаком и капом. Шпијали су и Срби и Хрвати. Шпијали су и остали из корпуса југословенског братства и јединства, али на ситно. Ниђе се тако квалитетно и свеобухватно, ударнички, није шпијало ка’ у јуначку и честиту Црну Гору.
Веома брзо указала се потреба за оснивањем посебног затвора за оне који воле Русе. Тако је, по узору на совјетски Гулаг, 1949. године основан логор на Голом отоку, у хрватском дијелу Јадранског мора. До 1956. године, када је сведен на обичан казнени затвор (који је затворен 1988. године), примио је нешто више од 16.000 затвореника. Преко 400 ту их је скончало, што од батина, што од болести, што се самоубило…
Од тих 16.000 затвореника на Голом отоку 44 одсто били су Срби, 21,5 одсто Црногорци и 16 одсто Хрвати. Међутим, у односу на број становника са пописа 1948. године, Црногораца је било 7 и по пута више него Срба и 12 пута више него Хрвата. То је салдо успјешности шпијања у Црној Гори након Резолуције Информбироа.
Према Уредби о стављању на увид досијеа вођених о грађанима Републике Црне Горе у Служби државне безбједности од 21. септембра 2001. године, ко је хтио имао је право да прегледа свој досије или досије сродника из првог насљедног реда. Уредба је важила годину дана. Како су казали за медије у Агенцији за националну безбједност, за то вријеме поднијето је „више стотина захтјева“ за увид у досијее и многи су видјели ко је њих, или њихове родитеље шпијао. Испоставило се да су то радили сусједи, рођаци, па и они најближи, чак и рођени брат.
ОДАНОСТ ВЛАДИКА ПЕТРОВИЋА РУСИЈИ
Црна Гора се у руским изворима први пут помиње 1698. године, када је руски државник гроф Петар Андрејевич Толстој, на путу за Италију, у Перасту у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавали поморским вјештинама (који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…) Он је у свој дневник записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи који се називају Црногорцима, да су вјере хришћанске и језика словенскога, да их је мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, а повремено ратују са Венецијом.
За формални почетак црногорско-руских дипломатских односа узима се успостављање званичне везе митрополита Данила I Петровића Његоша са руским царем Петром I Романовим, Петром Великим. Било је то 1711. године. Тада је Црна Гора добила руску заштиту и помоћ у борби против Османског царства. Од тада, па у наредна два вијека, Русија је главни ослонац Црне Горе у њеној борби да преживи: политички, војно и финансијски.
Први царски изасланици у Црној Гори били су потпуковник Михаило Милорадовић, родом из Херцеговине, и капетан Иван Лукачевић, родом из Подгорице. Они су на Цетиње стигли 1711. године. Уручили су владици Данилу грамату којом цар Петар Велики позива једнородну и једновјерну браћу Црногорце да устану у борбу против Турака. Владика Данило сазвао је Црногорски збор и рекао:
„Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отечеству.“
Љубав Црногораца према Русима потпалио је, дакле, владика Данило, онај Његошев „Сирак тужни без игђе икога“. Наредна два и по вијека она је бивала и јача и слабија, али нико није дунуо да је угаси. Тако је било све док, искористивши ратну несрећу за своју револуцију, на власт у Југославији не дођоше комунисти. Само неколико година потом, лажни цар Јосип Броз, њихов „Шћепан Мали“, одметну се од руског „цара“ Јосифа Стаљина и не само да он и његови лакеји на робију потрпаше русољубе, него на народ, а посебно у Црној Гори, навалише бруку и срамоту.
Нијесу само из Русије долазили у Црну Гору и доносили обилну помоћ: у новцу, књигама, житу и медаљама, него су и из Црне Горе ишли у Русију и помоћ доносили. Све владике из рода Петровића видјели су Русију. Један од њих, Василије, у Русији је скончао и погребен.
Када се, око 1766. године, у Црној Гори појавио Шћепан Мали, самозванац који се представио као руски цар Петар III, руски двор послао је изасланике, прво Георгија Мерка 1768. године који није ни стигао до Црне Горе, а потом, наредне године, Јурија Владимировича Долгорукова који је овога раскринкао као преваранта, али када је видио колико подршку има међу Црногорцима, те да је у Црној Гори успоставио ред, јединство и стабилност, одустао је од његовог свргавања.
СТРАШНА КЛЕТВА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ
У Русију су ишли и књажеви Данило и Никола. Књаз Никола је двије кћери удао у Русији, Милицу и Анастасију (Стану), обје у кућу Романова.
Када је Русија заратила са Јапаном, 1904. године, Кнежевина Црна Гора стала је на страну Русије и објавила је рат Јапану. Александар Лексо Саичић је у двобоју мачевима убио јапанског самураја и понио највише руско одликовање орден Свете Ане. Филип Маркишин Пламенац за заслуге у овом рату, у који је пошао као старац од 76 година, добио је Орден Светог Георгија I степена, највише војно одликовање Руског царства које је веома ријетко додјељивано.
У претходним ратовима које је водила Русија већ је одликован IV, III и II степеном и тако је постао један из веома малог броја „Пуних каваљера Ордена Светог Георгија“, носилаца сва четири степена овог одличја. У војсци царске Русије било је 30 генерала и адмирала који су рођени на подручју данашње Црне Горе.
У посљедњем од неколико својих тестамената, 1917. године, краљ Никола је престолонасљедику Данилу поручио: „Али кад наши Савезници побиједе и кад Црна Гора буде ресторирана, настој прије свега да у њеним односима оданости и вјерности према Русији не наступи никад ни најмања промјена. То ти није потребно објашњавати, јер и сувише добро знаш, колико смо тијесно везани са великом словенском нацијом.“
То је био петровићевски дух оличен још у завјету Петра I, потоњег Светог Петра Цетињског, његовом насљеднику Петру II када му је, по свједочењу самог Његоша, „на умрли час“ рекао: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ’ се Русије“ и нешто раније клетвом коју је Петар I, записавши је у свој тестамент, оставио на Црногорце: „Да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и наде на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!“
То су страшне ријечи највећег Црногорца икада бачене на потоње генерације Црногораца, па и данашње и оне које ће доћи: Да Бог да јаки да од онога ко само науми да Црногорце одвоји од Русије одступи свако добро „временито и вјечно“, свако добро овог, земног, привременог живота али и оног вјечног; да свако добро одступи од оног ко покуша да Црногорце одвоји од Мајке Русије.
На врховима ограде зграде Руског посланства (амбасаде) на Цетињу, која је грађена од 1900. до 1903. године, и данас су украси у облику сунцокрета – символ вјечног окретања Црногораца ка Русији као сунцокрета према сунцу. Јер, Црна Гора је у XVIII и XIX вијеку опстала првенствено захваљујући Русији.
КУРЕНТНА МРЖЊА ПРЕМА РУСИМА
Када је, 1989. године, порушен Берлински зид а у Црној Гори са власти оборена дотадашња партијско-државна структура Савеза комуниста, из буџакâ у којима је била запретана измилила је љубав Црногораца према Русима. Основано је више друштава црногорско-руског и српско-руског пријатељства, разних црногорско-руских удружења, огранак „Ноћних вукова“, козачке организације, црногорско-руски и руски културни центри, братства и клубови, а и Голооточани су јавно проговорили.
Али, нити је Црна Гора више била петровићевска, нити Русија романовска. Испод овог односа једног дијела Црногораца према Русима, по дометима не значајно вишег од фолклорног, одвијала се конкрентна сарадња Црне Горе и Русије – на тајкунском нивоу. У Црној Гори су се обрели Олег Дерипасха, Роман Абрамович… Тајкунским тунелима Црна Гора је излобирала подршку Русије да се одвоји од Србије и да призна резултат крађе на референдуму којим је то одвајање остварено.
Међутим, криминализовани црногорски режим показао се као „љуби га мајка“ за марагуне са Запада који су искористили његов потенцијал за уцјену.
Званична, партократско-криминократска Црна Гора, вјероломно, Русе и остале са руским пасошима означила је непожељним. „Малигни руски утицај“ и овдје је постао стег којим се истиче геополитичко сврставање и – Црна Гора је усисана у НАТО. Посљедично, административним мјерама, одбила је и туристе из Русије иако су јој доносили значајан профит.
На том курентном фону и Ненезић је узбунио црногорску јавност „руским кампом“ на Драгаљу. Убрзо се испоставило да је на Драгаљу архимандрит Бенедикт Јовановић формирао монашку заједницу. Он је био игуман манастира Превлака код Тивта. Отац Бенедикт је један од најзнаменитијих монаха Српске православне цркве. Око њега се већ тридесетак година сабира мноштво православног народа иштући духовне савјете. Како то обично бива, куд духовни отац за њим и духовна чеда, па је око монашке заједнице на Драгаљу убрзо настала и шира црквена заједница – изграђено је петнаестак викендица, како је јавности саопштила полиција која је овдје извршила увиђај.
Ето, то су ти Ненезићеви страобални Руси и „на стотине нових објеката“. Да је ово вријеме у којем је исплативо бацати се каменом на Марсовце, Ненезић би засигурно на Драгаљу њих видио. Сасвим у духу „Државног удара“, црногорске култне судске гротеске из 2016. године.
У идентитетској располућености црногорског народа, један његов пол данас, вјетровима евроатлантских геополитичких интереса и њихове новопаганске, тоталитарне лијево-либералне идеологије, као природне надградње комунистичке идеологије, бачен у прашину људског достојанства из ње шпија свакога ко испољи и трунку љубави према Русији, све бијући се у јуначка црногорска прса и барјачећи црногорском историјском непокорношћу и честитошћу, шизофрено славећи Светог Петра Цетињског који је, како смо видјели, на оне Црногорце који би само и помислили да одступе од Русије тестаментом бацио клетву да од њих „живо месо отпада“.
(Извор: Печат)
