Напустио нас је Љубо Милић, српски гуслар и чувар завјештања

Отишла је једна од оних душа које се не мијешају с пролазношћу. У 83. години живота у Бару је преминуо Љубо Милић – не само најпознатији гуслар у граду под Румијом, већ и живи симбол српског усменог предања, човјек који је носио гусле као што се некада носила застава – са поносом, одговорношћу и достојанством.

Рођен у селу Готовуша код Пљеваља, Милић је још као дијете, у годинама када се тек почињу памтити стихови, пригрлио гусле као судбину. У Бар је дошао 1968. године, гдје је најприје радио, а потом се са породицом трајно настанио 1979. године. Али оно што је Љубо донио са собом нису биле само породичне вриједности, већ и цјелокупна духовна баштина народа коме припада.

Годинама је био дио Културно-умјетничког друштва „Јединство“, а потом и стални члан друштва „Свети Јован Владимир“, носећи својим наступима дух епске поезије широм Црне Горе, Србије и српске дијаспоре. Наступао је на Светосавским академијама, Данима Заграђа, честим косовско-метохијским вечерима, бројним хуманитарним и књижевним догађајима, као и на концертима гусларских савеза Црне Горе и региона.

Није било свечаности у Бару на којој Љубо, са гуслама у рукама и сјетом у гласу, није подсјетио на Његоша, Марка Миљанова, Кнеза Лазара, наше Немањиће, мученике и јунаке рода српскога. Његово извођење пјесама као што су „Косовска вечера“, „Освета Анђелије Војводић“ и „Смрт Владике Његоша“ остаће упамћено међу познаваоцима као примјер гусларске висине која превазилази умјетност и постаје догађај – сусрет са сопственим идентитетом.

Љубо Милић није био гуслар ради пјесме саме, већ гуслар по завјету. Пјевао је да се не заборави, да нас опомене и утврди. У временима када су многи ћутали, он је говорио пјесмом. Када се национална свијест повлачила пред стидом или страхом, Љубо је устајао са гуслама и подсјећао: ко смо, шта смо и чији смо.

Сахрана Љуба Милића обавиће се сјутра у његовом родном селу Готовуша у општини Пљевља.

Са њим одлази један глас, али не и тишина – јер гусле не умиру када се гуслар упокоји, већ живе докле год их се сјећамо. Нека му је вјечна слава и хвала.