Барски масакр послије 81 године: Правда за жртве или нова политичка игра?
ПИШЕ: Миленко Јовановић
Иницијатива три албанске политичке партије да Скупштина Црне Горе усвоји резолуцију о Барском масакру из 1945. године поново је отворила једно од најосјетљивијих питања из завршнице Другог свјетског рата на овим просторима. И док нема никакве дилеме да сваки ратни злочин, без обзира на националност жртава и починилаца, заслужује недвосмислену осуду, поставља се питање да ли је циљ најновије иницијативе потпуно историјско расвјетљавање трагедије или још једно политичко прекрајање прошлости, у којем ће сложене историјске околности бити потиснуте у други план.
Посланици Албанског форума, Албанске алијансе и Демократске уније Албанаца предали су 30. октобра у скупштинску процедуру Предлог резолуције о Барском масакру и другим злочинима над Албанцима у Црној Гори.
Иницијативу је јавности представио потпредсједник Скупштине Црне Горе и посланик Албанског форума Никола Цамај, наводећи да су документ подржали и потписали Илир Чапуни, Мето Зенка и шеф посланичког клуба Артан Чоби.
Цамај је поручио да очекује широку подршку посланика, наглашавајући да је намјера предлагача да се злочини не забораве.
Таква намјера, сама по себи, не би требало да буде спорна. Напротив, свако цивилизовано друштво има обавезу да се суочи са злочинима из своје прошлости, да ода пошту невиним жртвама и да, гдје год је то правно и чињенично могуће, утврди одговорност починилаца.
Међутим, осудити злочин није исто што и прихватити сваку политичку интерпретацију тог злочина. Управо у тој разлици лежи суштина расправе која би морала да претходи евентуалном усвајању резолуције.
Зашто се оваква питања нијесу гласније отварала у вријеме Ђукановића?
Посебно је занимљиво питање политичког тренутка у којем се ова иницијатива појављује.
Зашто се овако одлучно и са захтјевом за готово једногласну парламентарну подршку није наступало током дугогодишње владавине Мила Ђукановића и Демократске партије социјалиста?
Зашто албански политички представници, од којих су поједини годинама били дио власти или њени блиски партнери, нијесу раније успјели да ово питање поставе у средиште парламентарне расправе?
Наравно, било би нетачно тврдити да се о Барском масакру у том периоду уопште није говорило. О њему су писали историчари, организовани су скупови и објављивана истраживања. Али једно је научна и јавна расправа, а нешто сасвим друго политичка одлучност да се питање отвори на највишем државном нивоу.
Због тога се намеће и питање да ли су раније политичке околности, коалициони интереси и потреба да се не нарушавају односи са тадашњим центрима моћи утицали на уздржаност појединих политичких представника.
Ако је историјска правда заиста приоритет, она то мора бити независно од тога ко сједи у Влади, ко предсједава Скупштином и ко је коме потребан за парламентарну већину.
Жртве из 1945. године нијесу ништа мање заслуживале истину прије двадесет или тридесет година него што је заслужују данас.
Шта се заиста догодило у Бару 1945. године?
Да би се разумјела трагедија позната као Барски масакр, неопходно је вратити се у март и април 1945. године, у вријеме када се Други свјетски рат приближавао крају, али су на Косову и Метохији и у дијеловима Албаније још трајали оружани сукоби и отпор новим комунистичким властима.
На Косову и Метохији дјеловале су и албанске националистичке и балистичке формације, које су неспорно током рата сарађивале са окупаторима и учествовале у прогону српског становништва. Истовремено, било је и Албанаца који су се борили у антифашистичком покрету.
Управо зато није историјски оправдано све тадашње Албанце посматрати као припаднике једне политичке или војне групације, баш као што није оправдано ни све страдале регруте проглашавати балистима.
Након успостављања контроле над највећим дијелом Косова и Метохије, југословенске комунистичке власти приступиле су мобилизацији великог броја младића, претежно албанске националности, који су упућивани према јадранском ратишту.
Они су у више ешалона, преко Призрена и сјеверне Албаније, спровођени према Скадру и Бару, одакле је требало да буду распоређени у јединице Југословенске армије.
Према истраживању Горана Николића, објављеном у „Пиротском зборнику“, у другом мартовском ешалону налазила су се 2.382 регрута. Управо међу припадницима тог ешалона догодило се масовно страдање у Бару.
Крајем марта, односно почетком априла, дошло је до инцидената и оружаног насиља, након чега су припадници Десете црногорске ударне бригаде отворили ватру на регруте. Велики број људи је убијен, а околности почетка сукоба, обим страдања и питање одговорности до данас нијесу у потпуности разјашњени.
У појединим историјским изворима помињу се побуна, напади на припаднике пратње и покушаји бјекства. Забиљежено је и страдање војника Божа Дабановића, припадника Десете црногорске бригаде.
Али чак и ако су такви инциденти претходили масовном убијању, они не могу представљати оправдање за неселективно отварање ватре на разоружане људе.
Контекст може објаснити како је дошло до трагедије, али не може оправдати злочин.
Колико је било жртава и зашто су бројке спорне?
Једно од најспорнијих питања јесте број страдалих.
У различитим изворима помињу се бројеви од приближно 400 до 450, преко 700, па све до неколико хиљада убијених, што је већ без озбиљног упоришта у чињеницама.
Албански историчар Уран Бутка износи крајње тенденциозно процјене од 2.947 до 3.447 страдалих, иако се оне односе на шири низ догађаја, укључујући страдања током транспорта више ешалона, а не искључиво на убијене у самом Бару.
С друге стране, истраживања заснована на југословенској војној архивској грађи указују на знатно ниже бројеве за сам догађај у Бару, уз напомену да ни ти подаци нијесу коначно утврђени.
Због тога би било неодговорно да Скупштина Црне Горе, без претходног стручног усаглашавања и провјере архивске грађе, политичком одлуком проглашава коначном било коју спорну бројку.
То није питање умањивања трагедије, већ поштовања истине.
Једна невина жртва заслужује правду једнако као и хиљаду невиних жртава. Али управо због достојанства страдалих, бројеви не смију постати средство националног надметања.
Ни Шербо Растодер не може бити једини тумач историје
У расправама о Барском масакру значајно мјесто заузимају радови историчара Шерба Растодера, који је о овој теми објављивао истраживања и свједочанства.
Међутим, ниједан историчар, па ни Растодер, не би требало да има монопол на тумачење овако сложеног догађаја.
Уосталом, занимљиво је да је и сам Растодер у фељтону објављеном током априла 2026. године указао на више могућих узрока трагедије, међу којима су национална и вјерска нетрпељивост, освета и побуна.
Такође је указао на проблем поузданости различитих процјена броја жртава.
То додатно показује да се овај догађај не може свести на једноставну, унапријед припремљену политичку формулу.
Потребно је саслушати и упоредити истраживања историчара различитих приступа, укључујући и радове Горана Николића, као и изворну документацију југословенских војних власти, албанске архиве и свједочанства преживјелих.
Посебно је важно утврдити ко је наредио употребу оружја, ко је непосредно учествовао у убиствима, да ли је постојала претходна намјера и шта је након трагедије предузео тадашњи војни и политички врх.
Без одговора на та питања, свака резолуција ризикује да остане политичка декларација умјесто озбиљног доприноса историјској правди.
Не смије се заборавити ни страдање Срба на Косову и Метохији
Када се говори о догађајима из 1945. године, не може се занемарити ни оно што им је претходило.
Током Другог свјетског рата српско становништво на Косову и Метохији било је изложено прогонима, убиствима, протјеривању и одузимању имовине. У тим злочинима учествовале су и албанске колаборационистичке формације.
О тим страдањима такође се мора говорити, не ради оправдавања каснијих злочина, већ ради потпунијег разумијевања историјског периода.
Не може се историја Другог свјетског рата на Косову и Метохији посматрати само кроз један догађај, једну националну заједницу и једну категорију жртава.
Ако се тражи историјска правда, онда она мора обухватити и српске цивиле које су убиле балистичке и друге колаборационистичке формације, као и Албанце који су невини страдали од комунистичких власти.
Ниједан злочин не оправдава други, али ниједан не би смио бити избрисан из историјског памћења зато што се не уклапа у данашње политичке потребе.
Гдје је одговорност комунистичких власти?
Посебно питање представља улога тадашњих југословенских комунистичких власти.
Догађај у Бару није се одиграо у оквиру институција данашње независне Црне Горе, већ у ратним околностима, под контролом јединица југословенске војске и њеног командног система.
То, наравно, не ослобађа одговорности појединце који су учествовали у злочину, али захтијева да се одговорност прецизно именује.
Да ли су одлуке доношене на нивоу војне јединице, виших команди или политичког руководства? Ко је знао за размјере трагедије и зашто није спроведен поступак који би довео до потпуног утврђивања одговорности?
То су питања на која би озбиљна државна истрага морала да понуди одговоре.
Занимљиво је да је у марту 2025. године активиста Александар Саша Зековић поднио Специјалном државном тужилаштву кривичну пријаву против непознатих припадника и старјешина Десете црногорске ударне бригаде због масовног страдања регрута у Бару.
Дакле, поред парламентарне расправе, постоји и питање конкретног поступања правосудних институција.
Јер, резолуција не може замијенити истрагу, нити политичка осуда може замијенити судски утврђену одговорност.
Хоће ли резолуција допринијети помирењу или новим подјелама?
Намјера да се ода пошта страдалима може бити племенита, али начин на који се таква иницијатива представља и усваја одлучује о њеним стварним посљедицама.
Уколико се резолуција заснива на провјереним чињеницама, осуди конкретних злочина и јасном одбацивању колективне кривице, она може допринијети бољем разумијевању прошлости.
Међутим, ако се претвори у инструмент политичког притиска, националног надметања или наметања једног историјског тумачења, онда би могла произвести управо супротан ефекат.
Посебно би било погрешно да се од данашњих грађана Бара, Црне Горе или припадника било којег народа очекује да прихвате колективну одговорност за поступке конкретних војних формација из 1945. године.
Бар је град богате и сложене историје, у којем су вјековима живјели припадници различитих народа и вјероисповијести. Његова прошлост не заслужује да буде сведена на један трагичан догађај, нити тај догађај заслужује да буде прећутан.
Зато би најбољи одговор на иницијативу албанских посланика био озбиљан, документован и непристрасан приступ.
Прије коначног изјашњавања о резолуцији, посланици би морали да имају пред собом цјеловиту архивску грађу, стручна мишљења и јасно образложење сваке историјске квалификације која се у документу користи.
Умјесто политичког надгласавања о прошлости, Црној Гори је потребно утврђивање истине.
Јер, историја која се пише према потребама актуелних парламентарних већина није историја, већ политика обучена у историјско рухо.
Барски масакр заслужује озбиљно истраживање, невине жртве заслужују поштовање, а одговорни осуду и правну одговорност гдје год је она још могућа.
Али исто тако, јавност заслужује одговор на питање зашто се овакве иницијативе снажније покрећу баш сада, зашто нијесу добиле сличан политички замах у вријеме Ђукановићеве власти и да ли се иза позива на историјску правду крију и савремени политички интереси.
Истина не смије зависити од тога ко је на власти, ко је у опозицији и коме су чији посланички гласови потребни.
А најмање би смјела зависити од националности жртава.
