Протојереј Пламенац о борби за духовни опстанак народа: Између литија и глобализма

У обимном и садржајно изузетно оштром интервјуу који је дао порталу ИН4С, протојереј Јован Пламенац, парох барски, говорио је о вишедеценијском страдању Српске православне цркве у Црној Гори, историјском континуитету прогона, дубоким друштвеним подјелама, литијама, али и духовним изазовима савременог човјека у времену глобалне кризе вриједности.

Отац Јован подсјећа да је прогон СПЦ у Црној Гори започео још у Другом свјетском рату и непосредно након њега, када је, како наводи, убијено 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске, што је чинило око 44 одсто укупног православног свештенства у тадашњој Црној Гори. Већину тих злочина, наглашава, починили су комунисти, а међу убијенима је био и митрополит Јоаникије, ликвидиран у јуну 1945. године.

Он подсјећа и на оснивање Вјерске комисије при ЦАСНО-у 1944. године, која је себи дала за право да поставља и премјешта свештенике, као и на формирање Удружења свештеника 1945. године, које отац Јован назива наказном комунистичком творевином. Та структура је, по његовим ријечима, била директно укључена у монтирани судски процес против митрополита Арсенија Брадваревића, који је 1954. године осуђен на дугогодишњу затворску казну и касније протјеран из Црне Горе.

У истом периоду, како истиче, Цркви је масовно одузимана имовина, свештенство је остављано без прихода, храмови су скрнављени, у њих је утјеривана стока, а народ је систематски одвајан од Цркве.

Говорећи о каснијем периоду, отац Јован подсјећа на отпор митрополита Данила Дајковића рушењу цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, као и на чињеницу да комунистичка власт, иако је срушила цркву 1972. године, није успјела да Митрополију црногорско-приморску издвоји из канонског јединства Српске православне цркве.

Према ријечима оца Јована, пад Берлинског зида није значио и крај комунистичке идеологије у Црној Гори. Напротив, она је наставила да живи под новим именима и са новим вокабуларом. Оснивање такозване „Црногорске православне цркве“ 1993. године у цетињској полицијској станици он види као дио ширег пројекта, који је временом преузела Демократска партија социјалиста, након нестанка Либералног савеза.

Он набраја и конкретне примјере притисака на СПЦ у новије вријеме: протјеривање свештеника Синише Смиљића 2011. године, потом седморице свештеника из Пљеваља, као и подгоричког свештеника Велибора Џомића. Круна тог притиска, истиче, био је Закон о слободи вјероисповијести из децембра 2019. године, којим је било предвиђено фактичко отимање храмова и манастира изграђених прије 1918. године.

Литије које су услиједиле он види као догађај огромног значаја, али наглашава да оне нису довеле до истинског духовног преумљења народа. Подсјећа и на, како каже, симболичан чин терора – шесточасовно задржавање митрополита Амфилохија у полицији 22. јуна 2020. године, неколико мјесеци прије његове смрти.

Иако је пад режима Мила Ђукановића 30. августа 2020. године донио олакшање, отац Јован наглашава да је режим срушен само у законодавној власти, док је у полицији, судству, тужилаштву и медијима остао снажно присутан. Управо ти медији, каже он, и данас систематски подгријавају мржњу према Србима и Српској православној цркви.

Посебно тежак дио интервјуа односи се на Цетиње. Отац Јован у интервјуу за ИН4С изричито каже да је Цетињски манастир и дан-данас гето, што назива срамотом цивилизованог свијета и једном од најмучнијих посљедица владавине Мила Ђукановића. Тај гето, по његовим ријечима, представља симбол дубоких сукоба у народу и братомржње која је годинама систематски подстицана, уз значајну улогу друштвених мрежа.

Говорећи о вјери и Божићу, отац Јован истиче да велики број људи који долазе у храмове не значи нужно и дубинску вјеру. Он прави јасну разлику између идентитета и истинске вјере, наглашавајући да је вјера потпуно повјерење у Бога и живот по јеванђељским вриједностима, што је, по њему, данас ријетко.

У интервјуу се детаљно осврће и на феномен абортуса, контрацепције, вантјелесне оплодње, као и на ширење разних псеудодуховних и новопаганских пракси, које види као директну пријетњу хришћанском погледу на свијет. Све то, по његовим ријечима, води ка култури ништавила и постепеном истискивању Бога из живота човјека.

Када је ријеч о литијама, отац Јован каже да су оне у извјесној мјери пробудиле осјећај слободе, али да та слобода све више бива претварана у привид слободе, у ново духовно ропство које доноси глобалистички тоталитаризам.

Говорећи о подјелама у друштву, он их види као директну посљедицу комунистичког националног инжењеринга и вјештачке подјеле на Србе и Црногорце, озваничене пописом из 1948. године. Црква, наглашава, по својој природи тежи јединству, али без присуства Бога у човјеку истинског јединства не може бити.

Коментаришући нападе на СПЦ, отац Јован каже да су медији који су служили режиму Мила Ђукановића у ствари били оруђе криминалних кланова, што је, по његовим ријечима, потврдила и скај преписка. Те структуре и данас подстичу, како каже, црногорски нацизам утемељен на комунистичкој доктрини о „великосрпском хегемонизму“.

На крају, говорећи о будућим изазовима, отац Јован поручује да је локални притисак на СПЦ мањи проблем у односу на глобалну апостасију и продор западњачке новопаганске идеологије, која човјека своди на потрошача и број. Тај процес, закључује он у интервјуу за ИН4С, не може зауставити разум, већ једино – страдање, подсјећајући на народну изреку: „Без невоље нема богомоље“.