Туђемилска битка: На данашњи дан су Срби код Бара моћно побиједили Византију

Цар моћних Ромеја (Византијаца) Константин Мономах послао је зетском кнезу Војиславу ултиматум да га на кољенима пузећи моли за милост, у противном ће његова војска побити сав народ. Одговор кнеза Војислава завршавао се ријечима: „ја, ево, у десници својој већ мач свој држим“, а потом је услиједила једна од најсјајнијих битака у историји српског народа.

Према грчким извештајима, ромејска војска изгубила је седам високих војсковођа и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.

Те давне 1042. ромејски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, посланика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

 
Памтиће ме покољења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.

Услиједио је одговор кнеза Војислава:

„Велика је војска Ромејског царства а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

Господи помилуј“, написао је у одговору кнез Зете Војислав.

 У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана посједнуте од Зећана.

Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године.

Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа. Пред јаким ромејским снагама, Војислав се повлачио избјегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце.

Иако се није упуштао у борбу због очигледне ромејске бројчане надмоћи, Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Ромеји пролазили. Када је процијенио да је скупио довољно плијена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Путања којом су се Ромеји враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповједнику послао једног Баранина који је требало да га, као ромејски пријатељ, убиједи да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бјежи да би се спасио, истовремено ширећи ту вијест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видјела 6. октобра), што је унијело додатни немир у ромејску војску.

Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо свој напад на уснули ромејски логор.

Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стријелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стијења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било.

Изненадни ноћни напад затекао је Ромеје потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику побједу.

Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извјештајима изгубила седам високих војсковођа (стратега) и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до ријеке Дрима.

Овом побједом, Војислав је успио да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало великим походима да поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Ромеја, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине Травунију и Захумље, које су до тада биле ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје нова српска држава.

Стање непријатељства према Ромејском царству је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века.

Извор: Расен/ИН4С