Док дио црногорског режима и њему идеолошки блиска опозиција данима дижу халабуку око изјаве митрополита Јоаникија и његовог става о Павлу Ђуришићу, у Улцињу се уз пјесму и заставе тзв "велике Албаније" неометано велича један од најпознатијих балканских терориста, главосјеча и касапин — Адем Јашари. Оно што овом скандалу даје димензију државног срама јесте чињеница да је црногорска полиција на лицу места, али — као да је нема. Присутна је, али не реагује. Ћути, гледа и аминује.
На видео снимцима који круже друштвеним мрежама, види се јасно: поруке слављења доказаног терористе, заставе тзв. ОВК, и музика (која се изводи уживо) која одзвања у част монструма осуђеног за тероризам од стране југословенских судова. И све то у срцу Црне Горе — државе која, бар формално, тежи Европској унији, владавини права и међуетничкој стабилности.
Власт и полиција се праве мртви. Као да не постоје. Ћуте и кад се у Улцињу организују јавне прославе у славу злочиначке "ОВК", ћуте и кад се појављују симболи те канибалске организације која је масакрирала недужне цивиле широм окупиране јужне српске покрајине. Ћуте и кад се понижава држава. Али нису нијеми када треба осудити митрополита Јоаникија или српски народ. Тад су врло гласни, организовани и препуни “европских вредности”.
Гдје је сад премијер Милојко Спаић? Човјек који се преко Твитера труди да свакодневно покаже своју “принципијелност” када треба да се дистанцира од свега што је српско. Брз је био да се огради од митрополита због историјског помена жртвама Лијевча поља, али сада ћути као заливен. Нема изјава, нема осуда, нема осећаја за јавни ред и мир, ни за поштовање закона. Ћутање власти је најгласнији доказ да се УЧК терористи у Црној Гори осећају комотно. Ко зна колико их се слободно шета Улцињем и другим деловима државе?
Адем Јашари није био "слободар", већ вођа терористичке банде која је кидисала на српску полицију, војску и цивиле. Његова "херојска" дјела укључују засједе, отмице и убиства. Судски је осуђен као терориста. Данас, у Европи, организација попут "ОВК" носи све атрибуте радикализма, екстремизма и злочина. Али у Црној Гори, чланици НАТО-а и кандидату за ЕУ, она може да се велича без икакве посљедице.
Ко је следећи? Хоће ли сутра у Улцињу подићи споменик Хашиму Тачију? Хоће ли у Подгорици славити Рамуша Харадинаја?
Ово није само срамота. Ово је безбједносни ризик. Ово је порука српском народу да је понижавање, ћутање и равнодушност државна политика. А кад држава почне да велича терористе, онда више није ријеч о политичком проблему — већ о дубокој моралној и институционалној кризи.
Црна Горо, пробуди се, док није касно.