Доњи Брчели у Црмници и један апсурд: Заборавила ујака Светог Луку – сјетила се партијских функционера

Док се у селу Доњи Брчели ових дана окупила дружина самопроглашених „грађанских активиста“, уз појачавање бројности доведеним Цетињанима и професорима са катедре за „црногорски језик“, јавност је добила још један пример како изгледа нова режија старих заблуда. На мети је, наравно, Српска православна црква, јер је и даље једина озбиљна препрека националном инжењерингу који траје од 1945. године.

Међу говорницима издвојила се Снежана Мијач Секулић, која је своје обраћање зачинила породичним референцама: кћи Јова Мијача, сестричина Светозара Вукмановића Темпа, снаха Љуба Секулића. У том низу имена, међутим, упадљиво је изоставила једно – можда и најзначајније. Ни ријечи о другом ујаку, светом свештеномученику Луки Вукмановићу Црмничком, кога су партизани без суђења убили 1945. и кога је Српска православна црква канонизовала 2000. године.

Да ли је у питању био заборав или свјесно прећуткивање? Одговор је, чини се, јасан: у друштву које је антисрпски обојено и које своју „борбеност“ темељи на наслеђу комунистичке службе безбједности, није „згодно“ позивати се на мученика који је живот положио за вјеру и Цркву.

ИН4С је јутрос подсјетио на управо тог ујака Светог Луку. А тај подсјетник је важан, јер показује како се и унутар једне исте породице укрштају двије судбине: она комунистичка, репресивна и идеолошка – и она хришћанска, мученичка и светитељска.

Црмница, та српска перјаница у којој се пјевало „Ој Црмнице, српска перјанице!“, изњедрила је и Светозара Вукмановића Темпа. Командант, партизан, комунистички функционер – али човек који је упркос свему јасно говорио:
„Ја други језик не знам, ја ћу да говорим српски... ја сам Србин.“

Тај исти Темпо, међутим, није спасио рођеног брата Луку, свештеника и професора Цетињске богословије, стријељаног са преко 100 свештеника Митрополије црногорско-приморске. Историја је већ уписала и гријех и кајање: „Мој брат Лука био је бољи и паметнији од мене... кажу да сам га могао спасити... можда јесам, можда и нисам“, признао је касније Темпо.

Иронија је, дакле, очигледна: потомци и идеолошки насљедници онога времена данас, под етикетом „грађанског активизма“, нападају Цркву, прећуткују своје светитеље и мученике, а поносно истичу комунистичке функције и партизанске биографије.

Историја, међутим, има своје чињенице. До 1945. у архивама Црне Горе није било „Црногораца“ као посебне нације – сви су били Срби: православци, католици, муслимани. Тако пише у „Земљопису Краљевине Црне Горе“ из 1911. године:
„У Црној Гори живе Срби који говоре српским језиком...“

И зато је сваки данашњи покушај да се кроз „пописе“, „катедре“ и „активизме“ производи нешто друго, ништа друго до наставак пројекта који је започет под Титовом диригентском палицом – пројекта расрбљавања.

Симптоматично је што се потомци једне породице одричу ујака свеца да би се додворили новим „антисрпским круговима“. Али историјска истина је тврдоглава: баш из тог краја долазе ријечи које су јаче од свих манипулација – „Ја сам Србин. Говорим српски.“

А што се тиче Светог Луке, њега ниједан „активистички скуп“ не може избрисати из памћења српског народа.