Спич памти, фалсификатори жале: Суза за окупатором не пере историју

ПИШЕ: Слободан Н. Јоветић

Историја Спича (Сутомора) и читавог приморја не трпи фалсификате. Она може бити запостављена, прећуткивана или намјерно искривљавана, али се не може трајно избрисати. Зато сваки покушај да се аустроугарска окупација представи као доба напретка, реда и цивилизације мора наићи на снажан и аргументован отпор. Не због политике данас, већ због истине јуче.

Последњих година јавља се опасна тенденција да се туђинска власт у Спичу романтизује, да се окупатор приказује као градитељ, просветитељ и носилац модерности, а домаћи народ као неко ко је тек под туђом управом научио шта су школа, пут и ред. То је не само нетачно него и понижавајуће за покољења која су на том простору живјела, стварала и страдала много прије доласка Беча.

Када се у појединим публикацијама (којима се истина Спича фалсификује) набрајају уређени катастар, порези, жандармерија, општина, путеви и ферали у вријеме Аустроугара, намјерно се прећуткује основна истина: све то није увођено ради народа, већ ради лакшег управљања народом. Катастар, који је наметнут и у којем су насилно унијети подаци о промјени власништва над црквама које су искључиво православне биле до тада,  служио је контроли земље. Порези - пуњењу царске касе. Жандармерија - гушењу отпора. Путеви - војним и стратешким потребама. Дакле, да се разумијемо - то нису били дарови него инструменти власти.

Посебно је лицемјерно говорити о „цивилизацијским достигнућима“ тамо гдје је понижаван идентитет становништва.

Блаженопочивши прота Раде Новаковић, неупитно  најозбиљнији познавалац прошлости Спича, оставио је драгоцјена свједочанства о односу окупационих власти према народу. Он пише да су црногорске капе са извезеним крстом и четири оцила биле посебно на удару. Такве капе су одузимане, власници саслушавани, а објашњавано им је да је то „грб Србије“. Капе су враћане тек када би се са њих скинуо вез.

Шта то говори?

Говори да окупатор није прогонио комад тканине, него симбол припадности. Није му сметала капа, него народ који је знао ко је. Није му сметао вез, него историјско памћење.

И онда неко данас хоће да такву власт представи као носиоца европских вриједности.

Ако је скидање оцила са народне капе цивилизација, онда је ријеч изгубила смисао.

Још тежи је покушај да се насртаји на светиње представе као културна синтеза и суживот. У Спичу су постојале старе православне светиње, везане за традицију Немањића и српског средњег вијека. На појединим храмовима, који су по поријеклу и историјском континуитету били православни, касније су дограђивани олтари друге вјере и накнадно су проглашавани „заједничким црквама“.

Истина је другачија.

То нијесу били заједнички храмови у свом изворном облику. То су били православни храмови на које је историјом притиска, власти и  доминације силе накнадно, са спољне стране, наслоњен туђи обредни простор. Када се то касније представља као складна вјековна заједница, онда се прикрива процес насилног мијењања карактера светиња.

Отимање храмова, присвајање насљеђа и прекрајање сакралне прошлости никада нису цивилизацијска достигнућа.

То важи и за вријеме Млетака и за вријеме Аустроугарске. На приморју је опште познат процес притисака, повластица и постепеног покатоличавања дијела српског становништва. Негдје силом, негдје административно, негдје економским интересом, негдје кроз дуготрајан притисак власти. То није питање мржње према икоме, већ историјска чињеница коју озбиљни историчари, теолози и истраживачи не оспоравају.

Зато је недопустиво данас писати хвалоспјеве о Аустроугарској у Спичу, а прећутати да су за вријеме те власти одузимана оружја, звона са цркава, бакарно посуђе, народни симболи и политичка права.

Раде Новаковић биљежи да су властодршци, плашећи се отпора, прикупљали оружје из кућа: џефердаре, кубуре, штуцеве и све што је могло служити одбрани. Најбоље комаде су узимали официри. Касније су одузимана и звона са храмова, а бакарно посуђе слато за потребе царевине. Народ је закопавао ствари да би их сачувао.

Је ли то напредак?

Је ли то правна држава?

Је ли то европска култура?

Не, то је окупација у свом најчистијем облику.

Када се говори о путевима које је Аустроугарска градила, треба рећи и ко их је градио. Често су то били принудно мобилисани радници, интернирци и измучени људи који су радили у готово ропским условима. Болесни, гладни, без одјеће и склоништа. Путеви јесу остали, али су грађени над туђом муком.

Исто тако, када се каже да су неки локални прваци били успјешни општинари, треба додати и коме су били одани. Историјски записи говоре о злоупотреби потписа народа у вријеме анексионе кризе, о молбама да Спич не припадне Црној Гори, о тражењу заштите од сопственог окружења, о наградама и одликовањима добијеним од Беча за „патриотско држање“. Патриотско – али према коме? Према туђој царевини.

Ту се разоткрива суштина једне старе и до данас преживјеле појаве: љубав према окупатору и неповјерење према сопственом народу.

Такви данас највише говоре о толеранцији, а јуче су тапшали свакој сили која би дошла са стране.

Спич и Сутоморе нијесу постали оно што јесу захваљујући Аустроугарској, већ захваљујући народу који је преживио и Турке и Млетке и Беч и све касније прекрајаче. Народ је чувао земљу, вјеру, говор, обичај и памћење. Зато данас постоји континуитет, упркос свим покушајима прекида.

Зато се мора јасно рећи: доста је фалсификовања. Доста је представљања окупације као златног доба. Доста је прећуткивања отимања светиња, гажења симбола и насиља над идентитетом. Доста је приче да је народ постао цивилизован тек кад је дошао туђин.

Народ Спича је имао образ, име и светиње прије Беча. И имао их је послије Беча.

Окупатори су отишли. Фалсификати ће такође проћи.

Остаће истина.