О Интервентној јединици барске полиције, лажима командира, бруталности, крађи...

Пише: Игор Стојановић

Интервентне јединице полиције у нашем граду све чешће се понашају као некада шериф (недостојан значке коју носи) и његови помоћници (памети и мишића попутбраће Далтон) на Дивљем западу. Читамо по медијима разне наслове о полицијској бруталности, свједоци смо бројних притужби грађана, у дигиталном добу у коме живимо гледамо чак и снимке на „YоuTube”, гдје се виновници бруталности - полицајци, не кажњавају, већ их надлежни пуштају да свој посао и даље раде несметано, на жалост, на исти начин као и прије притужби.

И потписник ових редова имао је блиски сусрет са једном интервентном јединицом. У самом старту морам рећи да је потпуно непрофесионална, и толико распуштена са ланца, да се чланови ове јединице под хитно мора ставити под неку јаку контролу, иначе се грађанима Бара црно пише.

Толико бруталности према једном човјеку који није никакво безбједносно интересантно лице, већ сасвим савјестан грађанин који искључиво гледа своја посла, ради, ожењен је и отац двоје малољетне дјеце, никада не бих могао ни да замислим од стране полиције, тим прије јер ми је отац до пензионисања радио управо у полицији.

Шта се десило? Наиме, у петак 19.07. ове године шетао сам око зграде у којој живим у Македонском насељу, са другом Г.В. (име познато редакцији), и у једном тренутку застали смо на паркингу да запалимо цигарету, након чега је, у готово мрклом мраку, ка нама великом брзином кренуло возило упаљених фарова.

Обојица смо мислили да смо изгинули готово сигурно. Одједном, уз велику шкрипу кочница, ауто се зауставило, у мрклом мраку, и изашла су четири лица у униформама полиције, уз веома гласан повик (да не користим друге описе) „руке на кров и гледај право”, без представљања, без показивања значки, само „руке на кров и гледај право”.

Искрен да будем, прије неких два мјесеца зауставио ме је и претресао полицајац, исто из интервентне јединице, који ми је нагласио да „полиција по правилима не смије да ми сама дира ствари ако не гледам у правцу њих”, те сам чак ја сам отворио новчаник, „јер он по правилима то не смије”, а затим је испред мене прегледао једну по једну преграду док сам ја гледао. Међутим, ови стручњаци у петак вече, двојица од њих (један ћелави и још један), почели су сами да вршљају по мојим џеповима, на шта сам им ја рекао да то не раде, да ћу сам испразнити џепове, па онда нека ме голог скину ако треба, као и да ме уведу у ауто. 

Нудио сам чак да ме поведу у полицију и тамо претресу, да комшије не гледају бруку како ме полиција претреса као најгорег криминалца, што они нису хтјели да ураде. Одмах сам им саопштио шта имам у џеповима, кренуо да вадим и извадио мобилни телефон и 40 евра, а онда је један од њих повикао да не радим то, већ ће они. Такође сам им објаснио да сам ја син њиховог бившег колеге, пензионисаног, и да код мене сигурно не могу наћи ни оружје ни дрогу, али се ни на то нису обазирали, већ су врло гласно загаламили-  „руке на кров и гледај право”, уз жестоко физичко прибијање уз њихово возило.

Рекао сам им да на тај начин могу да ми убаце у џепове шта хоће, и да ми тако прикаче било које дјело, али се они нису обазирали, већ су наставили да претражују моје џепове. Кад сам затражио у току претреса да ми се представе, да знам њихова имена, један од њих, овај скроз ћелав, узвикнуо је гласно, уносећи ми се у лице  -  „МОЛИМ??”, само што није рекао – „Ко си ти да се теби представљам?“.

По мени, и ономе што ја знам о полицијским правилима (а што ће ми касније у станици потврдити и командир), полицајац је дужан да каже своје име у оваквој ситуацији. Ипак, нико од њих није хтио да се представи, видио сам једино да се ради о возилу 017, иако у Закону о унутрашњим пословима ("Сл. лист ЦГ", бр. 44/2012, 36/2013, 1/2015 и 87/2018, пише децидно, у члану 29. „Полицијски службеник у униформи је дужан да се, прије почетка примјене полицијског овлашћења, представи показивањем службене значке и службене легитимације, на захтјев лица према коме се примјењује полицијско овлашћење”. Ето само још једног од бројних прекршених правила тог Закона у петак вече. Такође, у истом члану стоји и „Полицијски службеник ће, у току примјене полицијског овлашћења, упозорити грађанина ријечју „Полиција”.

Нико од њих то није урадио, за шта мислим не само да није коректно, већ да је противзаконито, да полицајац не смије да уради тако нешто обичном грађанину, и у коначном да полиција ваљда није ван закона.

У задњем десном џепу имао сам 40 евра (двије новчанице од по 20 €) и мобилни телефон, у задњем лијевом - ништа, у предњем десном  - цигаре и упаљач, а у предњем лијевом - рачун из продавнице сачуван да га дам жени, што сам им тачно рекао када је претрес почео. Интересантно, нико од полицајаца није држао неку свеску или нешто слично, да забиљежи шта су све нашли код нас, као да су једноставно сто посто били убијеђени да ће сигурно код нас пронаћи нешто нелегално.

Рачун из продавнице који сам имао у џепу био је згужван, извадили су га, и на хауби свог возила гледали лампом око пет минута, мислећи вјероватно, како је био згужван, да ће у њему наћи нешто, иако сам им рекао да је сулудо код мене тражити дрогу, те да врло лако могу „моторолом” да провјере ко сам, чиме се бавим, да ли сам икада имао проблема са полицијом или законом уопште. Кад су завршили претрес, видно разочарани што нису нашли ништа, нису хтјели да ми врате рачун који сам требао да предам жени, већ га је сувозач однио са собом уз ријечи, цитирам: „не дам ти рачун”.

Иако сам га тражио назад, док је возач, овај ћелави, затварао стакло да би одмах отишли. Но, док су још стајали напоље, и контролисали мог друга, лијепо сам им рекао да ми фали 20 евра из задњег џепа, и кутија цигарета из предњег, уз већ поменути рачун. Не кажем да ми је неко од полицајаца узео новац, али је чињеница да је нестао у току претреса. Ни о томе нико није направио нити једну забиљешку, иако сам више пута поновио шта ми све фали, а врли наши полицајаци су се само смијали. Нека што нико од њих није хтио то да забиљежи, већ ни да ми да неко објашњење и упути ме шта да радим даље. При томе, понављам да нисам никакво безбједносно интересантно лице, већ обичан грађанин, и да није било никакве потребе за полицијском бруталношћу (викање, гурање, грубо набијање тијела на возило и враћање руку на кров, уз упозорење да их више не спуштам и да гледам право).

Иако у Члану 56. а истог Закона стоји да „Полицијски службеник, у циљу спрјечавања извршења кривичног дјела или прекршаја, привремено одузима предмет ако околности случаја, природа и својства предмета указују да је предмет намијењен за извршење кривичног дјела или прекршаја, затим да је то неопходно ради заштите опште безбједности, те да је предмет могуће употријебити за самоповређивање, напад, бјекство, скривање или уништавање доказа да је учињен прекршај”, мислим да обичан рачун из продавнице не спада ни у једну од ових категорија, а мени је заиста био потребан.

Ако је полицајац који га је узео био фрустриран чињеницом да код мене ништа није нађено, ипак је морао на мој захјтев да ми рачун врати. Такође, што се тиче 20 евра које су ми нестале из задњег џепа, не кажем да их је узео неко од полицајаца, напротив, али је чињеница да их након претреса није било. Да су ми дозволили да сам извадим ствари из џепова као што сам био и кренуо, до овог не би дошло, тако да њих четворицу сматрам одговорним за нестанак новца, и тражим да ми се исти такоше врати, заједно са рачуном и кутијом цигарета. Није ријеч о количини новца, већ о невиђеном безобразлуку њих четворице када сам им рекао да ми новца нема, као ни цигара.

Како ја сматрам, а како пише у Члану 105., под „Лакше повреде службене дужности”, лакше повреде службене дужности су, између осталог, „неуљудан однос према грађанима за вријеме рада”. Сва четворица понашала су се према нама веома грубо, не желећи да се представе, не дозвољавајући нам да обавијестимо родбину гдје смо се задржали, јер смо изашли на 15 минута (а претрес је трајао 30), па све надаље. Ако је то „уљудан однос према грађанима”, ја заиста не бих волио да сазнам шта овој четворки значи неуљудан однос, а ако је неуљудан, мислим да се морају казнити због кршења Члана 105, „Лакше повреде службене дужности”, на неки начин (првенствено склањањем са улице у канцеларије, и то обавезно, јер су као пуштени с ланца да уједају).

Како за убудуће желим да будем сигуран, желио бих да полиција, ако прочита ове наводе, објасни да ли полицајац може сам да вршља по мојим џеповима, док ја морам да гледам на потпуно другу страну, као и да ли уопште могу сами да копају по мојим џеповима, или тек након што извадим ствари на хаубу возила, те да ли морам гледати шта раде са мојим стварима, или треба, као то вече, да гледам на другу страну, док ми они можда подмећу нелегалне супстанце или неке сличне ствари по џеповима (што смо задњих мјесеци имали прилику да читамо по разним медијима).

Након завршеног претреса оставили су нас ту гдје су нас и затекли, а ја сам одлучио да одем до зграде полиције, да ми неко од старјешина објасни шта се ово заправо десило, и зашто су четворица полицајаца одлучила да тако брутално претресу нас двојицу. Стигао је командир (за кога сам тек сјутрадан сазнао да се зове Зоран Делетић), са још тројицом колега, и примио ме у канцеларији на првом спрату. Осим командира, искрено, запамтио сам само једног сиједог човјека кратке косе (за кога су ми касније рекли да се зове Ранко Љујић, мада не могу то и да потврдим док га поново не бих видио и питао), и једног младог који је стајао испред канцеларије. Ни они ми се нису представили, али сам мислио да ће то урадити током разговора, јер ипак је то командир, а не неки командос са улице попут ових са претреса. Све сам му објаснио, а он ми је одговорно тврдио да полицајци имају потпуно право да сами петљају по мојим џеповима, док ја гледам на потпуно другу страну (иако у истом Закону јасно стоји да то могу да ураде једино ако постоји потпуно оправдана и недвосмислена сумња да код особе постоје недозвољна средства, недвосмислено и потврђено).

Кад сам му рекао да ми тако могу подметнути било шта у џеп, командир ми је одговорио, цитирам „али они то неће учинити”.??? Рекао ми је и да је немогуће да нам нису показали значке и рекли имена, на шта сам ја одговорио да нису, и да желим да знам њихова имена, и тек тада ми је командир издиктирао њихова имена да упишем, Милићевић Радован, Ђурђић Александар, Јошовић Жарко и Шошкић Петар. Затим ми је рекао да сам био у друштву безбједносно интересантног лица, и да је управо то проузроковало цијели догађај, те да ми добро познаје оца, и да ће га колико је сјутра назвати (никад није назвао, бар до тренутка објавивања текста), и објаснити му шта се догодило, и са ким сам био у друштву.

Покушао сам командиру да објасним и да је он мој друг од дјетињства, да ме не интересује ко је он у очима полиције, већ само да ли је нормалан по свим сегментима, те да је дошао са Тополице у Македонско насеље да би запалили цигар и прошетали поред моје зграде, јер, како сам већ рекао, био сам мртав прехлађен. А командир ме је, вјероватно на основу мог изгледа као прехлађене особе, питао да ли сам нешто пио или користио неке супстанце.

На то сам одговорио да апсолутно нисам, и да ми се донесе алко тест да дувам да докажем трезвеност, као и све могуће тестове на дроге да докажем да нисам ни дрогиран. Тада командира питам за његово име, како бих кад дођем кући обавијестио оца код кога сам био, и да сам коначно те вечери наишао на неког разумног, а онда се његово понашање драстично мијења, и тјера ме из канцеларије уз повик „изађи напоље, напусти просторију”, из канцеларије, тачније избацује ме напоље уз употребу силе, и предаје овом младом полицајцу који је стајао испред, а који ме одводи све до излаза.

Док су ова четворица прекршила чак неколико чланова Закона, а што се тиче дијела овог члана о нанијетој штети, моја штета је 20 евра, кутија цигарета, и рачун из продавнице, и желим да ми се надокнади, а рачун који је сувозач намјерно однио - врати. Можда ће неко рећи „па то је ништа”, али за мене би штета била и само један евро када је понашање набројаних полицајаца било толико грубо, а такође, по мом мишљењу, прекорачили су своја овлашћења која су наведена у цитираном Закону о унутрашњим пословима.

У истом Закону стоји и следеће: „Полиција је дужна да подносиоцу притужбе достави писани одговор, у року од 30 дана од дана пријема притужбе. Подносиоцу притужбе омогућиће се учешће у поступку провјере и утврђивања чињеничног стања у вези са притужбом. Уколико подносилац притужбе није задовољан одговором из става 2 овог члана, или не добије одговор у року од 30 дана, подносилац притужбе се може обратити Министарству, у року од 15 дана од дана пријема одговора, односно истеком тог рока”. Такође, у Члану 17 стоји „Лице које сматра да су му вршењем полицијских послова повријеђене слободе и права, или му је нанијета штета, има право на судску заштиту и накнаду штете”.

Лаж полицијских службеника као званична истина

 Дан касније (јуче) отишао сам код  Пеђе Бушковића у ЦБ Бар, код кога ме је упутио отац, а који је ме је одмах примио врло љубазно у својој канцеларији, и уз причу о догађају објаснио да могу одмах поднијети пртитужбу против полицајаца из те екипе, или да могу сачекати да он тог дана обави, како је рекао, „озбиљан” разговор са њима, и да ме обавијести о исходу, па да ја након тога могу званично поднијети притужбу.

Такође, рекао ми је да ће обезбиједити сучељавање те четворице полицајаца са мном, како би утврдили истину, као и командира Делетића, због оног гурања из канцеларије и употребу силе. Прихватио сам његову понуду, прво размишљајући да је ипак пријатељ мог оца, а затим и знајући да истина може бити једино моја, а да полицајци једино могу да лажу ако намјеравају да побијају мој исказ.

Отишао сам чекајући на његов позив, али како позива није било, назвао сам господина Бушковића, који ми је рекао да су они већ одржали тај састанак, али без мене, гдје су свих петоро присутних, како ми је Бушковић пренио, навели да сам слагао све што сам написао у изјави. Чак и Делетић, који је рекао да ме није избацио из канцеларије, упркос троје свједока који су то видјели. Надам се само да неће, попут њега, слагати и остали присутни у канцеларији, посебно овај Љујић, који ми се учинио као добар човјек.