Црна Гора на прагу ЕУ, а број осуђених педофила расте: Ко ће заштитити дјецу?
Последњи податак Министарства правде да је у Регистру починилаца кривичних дјела против полне слободе учињених на штету малољетника евидентирано 125 лица, односно чак 27 више него приликом успостављања регистра прије непуне двије године, отвара низ питања на која црногорско друштво више не смије да ћути.
Подсјетимо, медији су прије само два дана објавили информацију о повећању броја уписаних у Регистар, а та чињеница сама по себи забрињава. Умјесто да број осуђених за овако тешка кривична дјела показује тенденцију пада, он расте. Истовремено, нико не може са сигурношћу рећи колико је стварни број починилаца који никада нијесу откривени или процесуирани. Криминолошка пракса годинама указује да код сексуалних злостављања дјеце постоји велики број непријављених случајева, због страха, стида, породичних односа или неповјерења у институције.
Зато бројка од 125 не представља само статистику. Она представља најмање 125 правоснажно осуђених лица која су починила једно од најтежих кривичних дјела против дјеце. А ако се зна да је према анализи Удружења Родитељи чак 67,3 одсто жртава било млађе од 14 година, онда је јасно да је ријеч о проблему који захтијева највиши степен друштвене и институционалне реакције.
Истовремено, Црна Гора се налази у завршној фази европских интеграција. Највиши државни функционери готово свакодневно понављају да ће наша држава бити прва наредна чланица Европске уније, већ 2028. године. Ако је то заиста тако, онда се поставља питање да ли је систем заштите дјеце од сексуалних предатора на нивоу европских стандарда или се и овдје задовољавамо формом, док суштина остаје недовољно ефикасна.
Европска унија инсистира на владавини права, заштити људских права и посебно на заштити дјеце. Међутим, исто тако је чињеница да су бројне државе чланице годинама потресале велике афере сексуалног злостављања малољетника. Од случајева у вјерским институцијама, преко спортских организација, до школа и установа социјалне заштите, многе европске земље показале су да ни најразвијенији системи нијесу имуни на овај облик криминала. У више наврата постављало се питање да ли су институције годинама затварале очи пред злостављањем или су реаговале тек када су медији и јавност извршили снажан притисак.
Зато се не може говорити о томе да је Европска унија сама по себи гаранција рјешења овог проблема. Напротив, бројне афере показале су да и земље које другима држе лекције о владавини права често имају двоструке аршине и озбиљне пропусте када је ријеч о заштити најмлађих. Али то не може бити алиби за Црну Гору. Ако тежимо европским вриједностима, онда их морамо примјењивати онда када је најтеже, а не само када је ријеч о испуњавању формалних мјерила из преговарачких поглавља.
Регистар педофила свакако представља корак напријед. Добро је што лица осуђена за ова кривична дјела трајно остају у евиденцији и што институције које запошљавају лица која раде са дјецом имају законску обавезу да изврше провјеру. Подаци Министарства правде показују да је до сада обављено 178 таквих провјера и да ниједно од провјераваних лица није било уписано у Регистар.
Међутим, поставља се питање да ли је то довољно. Да ли су превентивне активности довољно развијене? Да ли се довољно ради са дјецом у школама? Да ли родитељи знају како да препознају опасност? Да ли су казне адекватне? Подаци анализе казнене политике показују да је у више од 60 одсто предмета за кривично дјело недозвољене полне радње изрицана казна до једне године затвора, док је максимална казна од 15 година изречена само једном и касније преиначена. То тешко може послати снажну поруку потенцијалним починиоцима.
Посебно забрињава чињеница да број евидентираних расте. Да ли то значи да институције боље откривају починиоце или да је ових кривичних дјела све више? Одговор на то питање јавност није добила. Али га мора добити.
Зато је сада право вријеме да држава понуди свеобухватан одговор. Не само кроз регистар и репресију, већ кроз превенцију, едукацију, психолошку подршку жртвама, строжу казнену политику и још бољу међусекторску сарадњу школа, центара за социјални рад, здравствених установа, полиције и тужилаштва.
Јер, ако Црна Гора жели да 2028. године уђе у Европску унију као држава која дијели европске вриједности, онда ће се њена зрелост мјерити управо по томе колико је успјела да заштити своју дјецу. А то је испит на којем нема права на поправни. Само једно дијете које постане жртва сексуалног злостављања представља превише, а раст броја правоснажно осуђених мора бити аларм који ће покренути цијели систем, а не само повод за још једну вијест која ће већ сјутра бити заборављена.
Д. Обрадовић
