ПРИРЕДИО: Игор Ремс
У тексту који следи преносим текст Слободана Филиповића о пореклу Календара!
У другом делу представљен је текст руских аутора: ко је и како вршио промене календара у преводу Слађане Лазић
Порекло речи Календар
У народу постоји коледарска изрека: „Од Божићних искри настају Ивањски кресови“, што је друго име за дугодневицу 9/22. јуна у летњем оврагу (сунцоврату). Ивањдан или Велико Коледо је оличење епског Колед-бора (бога), са којим започиње силазна путања привидног кретања Сунца, која иде преко седам небеских кругова са 182 трона, а онда силази опет на кратак дан 9/22. децембра где се одмара два трона (Књига Енохова).
Обичај „коледа“ је општесрбски, у тесној вези са Божићем или зимским рођењем Сунца на тачки почетка узлазне путање Земље по небеском своду. О северном (у владајућој науци јужном) оврагу или сунцоврату, Земља је најближа Сунцу, али је тада под највећим углом, па је зато тада најхладније о чему сведочи пословица: „Питали курјака, када је најхладније а он одговорио: Кад’ се Сунце рађа“!
Реч “коледа” и од ње изведен „календар“, управо стоје у вези „рођења“ Сунца а семантички су од аријског или архаично-србског божанског имена кāлинда, за миљеницу Вишњег која годишње препорађа Сунце о зимском оврагу:
Затрудни се света земља, Колендо, Колендо,
Света земља србска, Колендо, Колендо,
Те ми роди млад Божола, Колендо, Колендо,
млад Божола, Божића, Колендо, Колендо,
донесе га до наскара, Колендо, Колендо.
Милојевић Припев Коле(н)да сасвим јасно сведочи о њеном божанском пореклу, чију сунчану нарав пресликава поетски облик “Златне Мајке у трудовима”, којој шумска вила доноси родну биљку:
Чим је златним устим’ даде,
Тим породо мало диете,
Мало диете, млада Бога,
На лицу му Сунце жарко! Милојевић, Песме
Богиња мајка „Коле(н)да“ препорађа младо Сунце на слами небеској (Кумова слама), а да је у питању баш Сунце божије, сведочи народна песма о његовом рођењу на Кумовој слами:
Славно сунце у пол ноћи.
Породи се у голоћи.
На простртој сламици.
О небеско оно благо,
У пеленах дершће драго.
(народна Божићна песма)
Овде је поетски дат директан опис рођења Сунца, па је за извођење речи „календар“ по имену божанске мајке Коле(н)де, ово директан материјални траг у народном предању.
На основу народног предања, А. Асов даје истоветно семантичко тумачење, наводећи да су наши преци календар по предању примили од бога Коледа (“Звездана књига Коледа”), па реч “календар” изводи од кованице Коледа + дар у значењу „Коледин дар“. Али, његовом логичном тумачењу, претходи готов облик имена Коледа за богињу Мајку, који семантички долази од аријских корена √ кал, носити, натерати, следити + √ инд, моћ, чији је смисао плеоназам за небеско рађање. Неки још изводе име Коле(н)да по “колу”, што је такође логично, али је ипак само каламбур као и тумачење Асова, иако је “коло” од истога корена “кал” од кога је изведена Коледа и њена велика породица речи.
Класично и погрешно тумачење речи “календар” је од латинског Kalendae, Календе, први дан у месецу (Сатурналија), једина реч у латинском са почетним словом “к” (Д. Јацановић), што сведочи да је назив преузет. (1) Управо је обрнуто, а по имену богиње Коле(н)де изведена је и арапска реч „kalender“, „чисто злато“, која је преузета у истоименом придевку за суфи посвећеника.
Осим календара, у српском језику од имена богиње Мајке Коле(н)де, потичу бројни појмови: “коледо”, призив и припев коледарских песама, као поуздан траг њеног божанског порекла; „коледа“ је у старо србском Нова година или божићни хлеб на Рабу, а данас синоним за весело друштво; “календа” је честитка и дарови за Нову годину у Дубровнику; “коле(н)дати”, значи честитати и даривати о Новој години: “коледовати”, певати коледарску песму; “Коленда” (Колинда), лично име код дубровачке властеле и на острву Ластово, где је присутно и породично име Календић све до краја 19. века; „коледар“ (колодар) је име за месец јануар; “коледари” назив маскираног момачког опхода од Божића до Богојављења: Ми из куће, Коледо, / Бог у кућу Коледо, који терају караконџуле, децу Црне богиње (Кали), док су “коледарке” опход девојака на Божић: Ој убава Коледо, мала момо Коледо. „коледарник“, предсказање временских прилика на основу дана у који пада Божић; Главни коледар је “дедица” са две сабље које симболишу светлост силазне и узлазне путање Земље.
За коледарске опходе се месе обредни хлебови “краваји”, ариј. чаравја, понуда (душама предака), обредно приношење и “ковртањ”, од ариј. корена вр(и)џ, овити, окренути. То је округли божићни новогодишњи (коледарски) хлеб, шупаљ у средини са (календарским) урезима на ободу. Ковртањ се стављао волу дешњаку на рог (по њему се гатало), а на врху коледарске маске (беле, црвене или црне), такође стоје рогови.
Обичаји са роговима увек стоје у вези равнодневице и Нове године, јер, почетак циклуса узлазне путање Земље о Божићу најављује скори долазак астрономског циклуса у сазвежђу Бика. Исту улогу има “василица”, повојница мечки, (2) на Васиљевдан, Мали Божић или црквени празник Обрезања Господњег.
Негде коледаре зову “лесници”, који су добили име по “лесу”, шуми, јер је “лесник” шумски заштитник стоке, као код Руса “лешиј”, од ариј. риши, полубожанство, мудрац. Седам ришија су звезде Влашића, а медвед је животиња руског лешија, чији траг чува и стих из србске народне песме: О Јоване, Коледо, влашки бане Коледо. Јер, у Влашићима се налази “Јованова струга” или небеска капија, кроз коју пролазе мртве душе на своме путу на небо.
Једно од митолошких имена богиње Коле(н)де је Земуња (хинди Јамуња), ариј. јамуна, оличење сазвежђа Бик или митске Краве из чијег вимена тече Млечни пут. Мисирска легенда за краву Земуњу износи да је она богиња Мајка, која је одвојила Небо и Земљу узевши облик Краве, а остали богови приљубљени уз њен трбух постали су звезде и планете без којих нема календара.
Од Слободана М. Филиповића
Како и ко је променио календарске системе
Мноштво различитих календарских система понекад је изазивало озбиљну забуну приликом одређивања такозваних „великих трговачких дана“. Због тога је 45. године пре нове ере (или у лето 5463. од СМЗХ), по указу цара Јулија Цезара, уведен „нови“ календарски систем који је требало да се примењује на целој територији Римског царства. Као основа за тај „нови“ календар узет је тада важећи календар египатских жречева. Јулије Цезар га је делимично изменио, чиме је настао данас свима познати Јулијански календар.
Треба се запитати са каквим су се проблемима суочавали хришћански мисионари који су кренули да „просвећују“ слaвенске народе Европе. Чак и када би некога придобили за нову веру, одмах би се појављивале тешкоће око тога када треба обележавати празнике или у које време држати постове.
Различити календарски системи нису дозвољавали хришћанским мисионарима да тачно утврде који датум у локалном календару одговара Јулијанском календару. Месни календари били су знатно сложенији и хришћанима тешко разумљиви, а упоредни датуми су се притом стално „померали“.
Излаз је пронађен само у једном решењу: забранити стари календар и увести нови – Јулијански.
Иста ситуација појавила се и приликом крштења Русије. Народ није прихватио наметнути Јулијански календар, јер му није било јасно зашто је на руској земљи потребан туђи календар, са месецима нумерисаним на латинском језику, којих је било три више, и који, притом, није почињао на Дан јесење равнодневице, већ у рано пролеће.
Међутим, хришћани су нашли излаз из настале ситуације. Осмислили су слaвенске називе за месеце Јулијанског календара, па су уместо латинских месеци добили слaвенска имена: Березењ, Квитeњ, Травењ, Червењ, Липењ, Серпењ, Вересењ, Жовтењ, Листопад, Грудењ, Сeчењ и Љути.
Тек у таквом облику хришћанима је пошло за руком да славенским народима наметну туђи календар. Иста реконструкција Јулијанског календара спроведена је и у другим славенским земљама, где су месеци такође добили своја славенска имена.
Ипак, чак и након што су хришћани пронашли решење и месецима Јулијанског календара дали славенске називе, древни Славјано-аријски календар није престао да постоји. На свим славенским земљама наставила су да се користе два календара. По новом, Јулијанском календару, људи су могли да сазнају о црквеним празницима и о догађајима из прошлости који су се одиграли далеко од славенских земаља. Стари календар, међутим, био је неопходан пре свега за свакодневни живот, јер се по њему одређивало када треба започети и када завршити пољопривредне радове и друге послове. Јер, човек се не може нахранити само молитвама.
Међутим, ни црквеним ни световним властима није одговарало то што је народ празнике обележавао по оба календара. Највећи проблем ипак представљала је збрка коју су стварали летописци. Руски летописци користили су датуме старог, словенског календара, док су позвани грчки летописци наводили датуме по новом календару, у коме се Ново Лето рачунало од првог пролећног пуног Месеца.
Тако је, на пример, датум 1. март 1005. године нове ере по Славјано-аријском календару падао у Лето 6513. од С.М.З.Х., док је по хришћанском календару то било Лето 6512. од С.М. На тај начин, разлика између Славјано-аријског календара и календара од Рођења Христовог износила је 5508 година, док је код хришћанског календара та разлика износила 5507 година.
Да би се на неки начин уредио несклад новог календара, у Лето 6856. (1348. године од Рођења Христовог), по указу цара Ивана III, Ново лето у новом календару фиксирано је на 1. март, а број године преузет је из старог словенског календара.
Поред тога, започето је и прилагођавање новог календара свакодневном животу. Неки празници су забрањивани, док је друге, које је народ настављао да обележава упркос забранама, хришћанска црква постепено прилагођавала сопственом учењу. Тако је, на пример, Дан Бога Велеса замењен Даном Власија; Дан Масленице–Марене проглашен је једноставно Масленицом; Дан Бога Купала постао је Дан Јована Крститеља, односно, на руски начин назван Иван Купало — Иван који је у реци све купао; Дан Триглава (Сварога, Перуна и Свентовита) преображен је у празник Тројице; а Вишњи дан Бога Перуна замењен је Даном пророка Илије, и тако даље.
Ипак, црквеним и световним властима највише је сметало то што је народ користио два календара и обележавао два Новолетија: хришћанско Новолетије 1. марта и славенско Новолетије на Дан јесење равнодневице.
Никакве забране Славјано-аријског календара нису донеле жељени резултат, а увођење оштрих мера, чак и до смртних казни, произвело је супротан ефекат. У многим градовима и селима избијали су немири и устанци, а свуда је долазило до масовног протеривања и уништавања хришћанских свештеника и њихових помоћника. Ситуација је отишла толико далеко да су убијене хиљаде „божјих људи“, па је цар Иван III био приморан да „изађе међу народ“, јер је једино на тај начин власт успела да умири побуњено становништво.
Да би се убудуће спречили немири и разарања, цар је не само дозволио народу да се служи старим календаром, већ је и законски признао право поштовања Старе Вере Предака. Тако је на руској земљи званично озакоњено двоверје и постојање два календара. Црквени календар проглашен је званичним, односно државним, док је стари календар остао народни.
Следећа измена званичног календара догодила се након једног Круга Живота, односно после 144 године. Како се приближавало Лето 7000. од Стварања Света (1492. година нове ере), међу хришћанима у Русији јачала су апокалиптична расположења. Сви су очекивали смак света, па се чак ни пасхалија није састављала за наредне године. Међутим, када су сви очекивани рокови краја света прошли, Московски црквени сабор је у септембру Лета 7000. (1492) усвојио нову пасхалију и донео одлуку да се почетак године помери са 1. марта на 1. септембар. Ова одлука важи у Хришћанској цркви до данас.
Грегоријански календар
У Лето 7090. (1582. године), Католичка црква је, по наређењу римског папе Гргура XIII, увела нови календар који је добио његово име. У том календару датирање више није почињало од Стварања Света, већ од Рођења Христовог. Потреба за увођењем новог календара образлагана је чињеницом да је трајање године у Јулијанском календару нешто дуже од трајања природне године, због чега је временом почео да „касни“ у односу на природне циклусе. Тако се на сваких 128 година накупљао један дан разлике, па је до тренутка увођења Грегоријанског календара разлика већ износила 10 дана.
Ипак, нису све европске земље одмах прихватиле нови календар. Неким државама биле су потребне деценије, па чак и векови, да пређу на григоријански стил. У Русији је прелазак на овај календар коначно извршен тек у фебруару 1918. године.
Ни Грегоријански календар није потпуно прецизан: он касни у односу на природну годину један дан на сваких 3300 година, а уз то није ни потпуно „равномеран“, јер садржи своје врсте временских „скокова“. Ипак, временом је прихваћен у већини држава и данас представља општеприхваћени календарски систем.
Године уместо лета
Као што је познато, цар-реформатор Петар I, у настојању да „пробије прозор у Европу“, уводио је западне обичаје и норме, често наметајући их народу силом. Преузимао је и уводио све што је долазило са Запада. Присиљавао је мушкарце да носе одећу украшену ришевима, тракама и машнама, наређивао је бријање брада, које су сматране богатством Рода, како би мушкарци изгледали женолико. Народу је наметао пушење дувана и многе друге, како се наводи, непристојности.
На двору се није говорило руским језиком, јер је он сматран језиком простог народа. Уместо тога користили су се немачки и холандски језик, па је самог цара, у таквом контексту, пратило и име „Хер Питер Голдштајн“.
Ми у свим временима нисмо бројали године, већ Лета. Вреди приметити да су се древни зборници о прошлим догађајима називали летописима, а не годописима, а писали су их летописци. И дан-данас једни друге питамо: „Колико ти је лета?“, а не „Колико ти је година“. Постоји појам летоисчислење, али не постоји годоисчислење.
У Лето 7208. од С.М.З.Х. (Стварања Света у Звезданом Храму), Петар I је померио Новолетије и 20. децембра издао указ да људи међусобно честитају 1. јануара „са новим Got-ом“, као и да се уведе нови, страни Јулијански календар. Тако је након 31. децембра Лета 7208. од С.М. уследио 1. јануар 1700. године од рођења Христа.
До XVIII века у Московској држави било је прихваћено летоисчислење „од Стварања Мира“ (СМ), односно од Адама, које је у Византији уведено у VI веку нове ере. Стварање Света приписивано је 5508. години пре нове ере. Адам је, као што је познато, лик из јудејске традиције и, према јеврејском календару, створен је 3760. године пре нове ере. Тај датум, према аутору текста, одговара доласку „сивих“ на Мидгард-Земљу (што се приказује на хронолошкој линији Кругова Сварога). Са обзиром на то да је хришћанство грана јудаизма, произлази да је датум Стварања МИРА који су прихватили хришћани изабран погрешно, или у најмању руку нелогично, у односу на наведени догађај.
За напомену: Хришћани се и данас „препуцавају“ са Јудејима око датума рођења Исуса Христа и његове мисије. При томе, хришћани тврде да су датуми повезани са Исусом у важећем календарском систему нетачни и да их је кориговао извесни рабин Акиба, који је живео на прелазу из I у II век нове ере. Такозвани „масоретски списи“ се, притом, позивају на Летописни свод Ивана Грозног. Неки чак тврде да у садашњем календарском систему недостаје још осам година, односно да би, по њиховом мишљењу, сада била 2022. година од оваплоћења (рођења) Исуса.
Закључак: Могуће је да је код њих то тако – то су, како се каже, њихови међусобни спорови – али какве онда везе има Лето 7522. од неког Адама, ако је тај исти Адам створен 3760. године пре нове ере, односно много касније него што су, према овом тумачењу, Словени у то Лето (7522) поразили Аримe? Одговор је очигледан: хришћанство је једноставно прилагодило словенски календарски датум свом систему и преименовало га на свој начин. Другим речима, у томе се види плагирање последњег облика нашег календарског рачунања.
Даље, страно „Got“ звучно је слично нашој речи „год“, с тим што код нас та реч означава временски одсечак. Са „годом“ су повезане речи попут „годити“ , одакле потиче и „погоди“, односно „погоди ме“, и слично. Због тога је „Got“ тако лако постао „год“.
Такође је „његово величанство заповедило да се на разним местима подигну часовне куле са сатовима, по холандском узору, који су показивали време од 1 до 12 часова“.
Према јудејском обичају, осмог дана после рођења дечака (у складу са Заветом Аврама са Господом), родитељи га доносе у храм, где рабин обавља „свети“ обред обрезања кожице. Ако се, дакле, на дан рођења Исуса дода још осам дана, добија се 1. јануар. Управо због тога се на двору говорило: „С новим Got-ом“, при чему реч Got на германским језицима значи Бог, односно: „С новим (обрезаним) Богом“. Тако та Петрова „шала“ постоји до данас, а људи, изгубивши њен изворни смисао, и даље 1. јануара честитају једни другима „Нову годину“, а не Новолетије, како је то било раније.
Датуми и бројеви су се одувек записивали буквицом, што нам говори да је писменост постојала на овим просторима много пре солунске браће, монаха Кирила и Методија. Да није било Петрових реформи, ова црквена прича о „просвећивању неписмених пагана“ одавно би била заборављена као бесмислена шала. Није без разлога ни царица Катарина II говорила: „Славени су много хиљада година пре Рођења Христовог имали своје писмо“.
Нови календар је скраћен на седмодневну недељу, у корист поштовалаца лунарног култа, односно у складу са политичким интересима династије Романових, која је прилагођавала све историјске догађаје јудејској Тори, односно писала историју као Ис-Тори-Ју.
У Лето 7262. (1754. године), у Димитровском скиту Беловођа, на тридесет мерних врста од града Таре, Савет старешина донео је одлуку да се користе два летоисчислења, „како би се избегли прогони и свакакве невоље које су славенима Свете Старе Православне Вере могле нанети државне слуге и служитељи византијске хришћанске цркве“.
Одлучено је да се Свети Дааријски Круголет Числобога користи за богослужења, обележавање празника и поштовање ПОСТ-ова (П — потпуно, О — очишћење, С — сопствених, Т — телеса, Ъ — сотвараше). Календар који је увео цар Петар, односно Јулијански календар, требало је користити на целој територији Руске Империје за световни живот чланова заједнице и парохијана који исповедају Свету Веру Првопредака.
Напомене:
Ъ — буквица Јерь изговара се као кратко „о“, а њен образни смисао је „Сотвараше“, односно стварање, процес у току.
Ѣ — буквица Јать, изговара се као „ије“, а њен образни смисао је „Истина Јест“.
КАК И КТО МЕНЯЛ КАЛЕНДАРНЫЕ СИСТЕМЫ
June 24, 2022
Превела са руског: Слађана Лазић
