HIC RHODUS, HIC SALTA: Старословенски митови и легенде (6) - Коледова играчка

Тако је са децом: када нешто желе силом, чине све што могу да то добију: прво склопе руке и моле док им очи не засијају. Ако је то нешто што их неће повредити, онда ће им мама и тата да им дају. „У реду, душо, можеш то да имаш!“ кажу.

Понекад, међутим, морају да кажу: „Не, не можеш то да имаш!“ Обично је то када дете жели нешто опасно. Послушна деца дозвољавају да им се то објасни, знају да им родитељи желе само најбоље.

Међутим, и она су мало несташна. Почињу да лупају ногама, вриште и плачу, па чак и да се ваљају по земљи, све време понављајући само једну реч: Дај ми, дај ми! Коледо, син Весне и Перуна, био је једно од ове несташне деце. Откако га је бели змај Коршун заштитио од Морене и пренео из подземне палате назад мајци, био је помало размажен.

Није ни чудо. Свима је било жао што је морао да проведе три месеца у мраку са Мореном. Од тада, Коледо је научио да може да има све што науми. Заволео је нешто што мала деца не би требало да имају: точак судбине. Пузи на колена праоца богова Рода и моли и моли: „Деда, дај ми точак!“ „То је немогуће, мили мој!”љубазно му каже Род.

“Веома је велики. Виши од тебе. Не би га ни окренуо!“ „Али ја га ипак желим!“ Коледо је лупао својим ногицама и понављао да би био сигуран: „Желим га!“ „Рекао сам ти да је то немогуће“, стрпљиво објашњава Род. „Такав точак судбине, то је озбиљна ствар.

Мора се пажљиво окретати, јер контролише животе многих, заправо свих живих бића. Не дај Боже да падне! Знаш ли какав би хаос то изазвало? Неко ко треба да се роди неће се родити, а родиће се неко други ко не треба да се роди.“ „Ко?“ пита Коледо радознало.

„Неко веома, веома зао, ко може да науди чак и малој деци попут тебе. Верујем да је онда боље да се уопште не роди. Зато се точком судбине мора пажљиво руковати. Мора имати чувара који ће се бринути о њему.“ „А то сам ја“, рече Прове иза њих, који се управо пробудио. „Ах“, Коледо је изгледао тужно. „Али ја желим толико тај точак...“

Род је миловао своју меку, плаву косу и било му је жао унука. На крају крајева, имао је само њега. Волео га је колико деда може да воли унука. „Знаш шта?“ рекао му је.

„Направићу ти други, мањи, који ћеш моћи да окрећеш.“ Како је Род обећао, тако је и учинио, иако је било мало теже него што је првобитно мислио. Остала му је само последња длачица од беле браде. Остарио је, на крају крајева, чак и богови остаре. Почео је да га ствара, месио га је у прстима, увијао га и поново завртео, размишљао је чему ће нови точак да служи? Коледо је зевао и питао деду: „Хоће ли дуго да траје? Требало би да идем у кревет...“

Весна, која је дошла у сунчану палату због свог сина, додала је: „Стварно, стварно, време је за спавање!“ „А, схватио сам!“ узвикнуо је Род. “То ће бити точак времена. А ти, мој малиша можеш да поделиш време како желиш. Када да идеш у кревет, када да устанеш, када дан почиње, када се завршава, колико ће дана бити у месецу и колико година, када ће бити време за сетву, а време за жетву, када ће се славити Божић, када Нова година, а када...“ „Али нека сам измисли када!“ осмехнула се Весна. „Лаку ноћ, тата. Идемо у кревет.“ „У реду“, сложио се Род.

„Сутра ћу ти донети кући Точак времена.“ 
Ујутру је Коледо у његовој соби чекала нова играчка. Била је округла, као точак од кола. Одмах је почео да се игра њоме. И од тада се време на земљи дели на секунде, минуте, сате, дане, недеље, месеце и године. 

Шта треба да знате:

Временска подела: Словени нису имали седмодневну, већ деветодневну недељу. 
Називи дана били су: монетарник (понедељак), вторник (уторак), 
тритејник (среда), 
четверник (четвртак), 
пиатин (петак), 
шестина (шести), 
седмина (седми), 
осмина (осмина), 
недеља (недеља).

Старословенска подела времена имала је и друге особености. 
Точак времена садржао је два циклуса: свето лето и обично лето. Свето лето је имало 369 дана, један месец је имао 41 дан. Обично лето је имало 365 дана, неки месеци су били преступни, једни су имали 41 дан, а други 40. Света и обична лета заједно су чинила Круг година, који је трајао 15 година, од којих је 14 било обичних лета, а једно свето.

Словени су овај петнаестогодишњи циклус називали Кругом Бога Времена. У години није било дванаест месеци, већ девет: Рамхат (Рамхатъ) – Месец Божанског Почетака; 
Ајлит (Айлѣтъ) – Месец Нових Дарова; 
Бејлит (Бејлѣтъ) – Месец Белог Сјаја и Мира Света; Гејлит (Гэйлѣтъ) – Месец Снежних Олуја и Хладноће; Дајлит (Дайлѣтъ) – Месец Буђења Природе; 
Желит (Элѣтъ) – Месец Сетве; Вејлит (Вэйлѣтъ) – Месец Ветрова; 
Хејлит (Хејлѣтъ) – Месец примања дарова природе; Тајлит (Тајлѣтъ) – Месец завршетка.

ВЕЛЕС И ЖИВА

Сваког дана, Баба Јага је седела испред своје колибе, и прела на преслици. Певушила је песму - тихо, тихо, није желела да је Велес, бог жетве и стоке, чује. Знала је да хода кроз планине и долине, путевима, стазама, кроз ливаде и поља, и гледа, гледа... Али кога? Не њу, Бабу Јагу. Туговао је за Јагуном, којом је желео да се ожени. Свадба је такође требало да почне...

Али онда је Кашчеј, црни патак који се могао претворити у рогатог демона, шапнуо Роду да стави Велеса на тест љубави. Лепа Јагуна постала је Баба Јага, толико ружна да се Велес уплашио од ње. Побегла је од туге у шуму. Од тада је Велес тражио. Његова туга је била толико велика да су га сви сажаљевали. Богиње Јасуна су се испуниле сузама, и заиста, и Род би понекад пустио сузу.Већ се кајао што је Јагуну претворио у Бабу Јагу.

Међутим, грешка се није могла да се поправи. Стога је одлучио да пронађе другу невесту за Велеса. Одлучио је да је изабере међу људским ћеркама, како би што више личила на Велесову изгубљену вољену. Већ је одустао од потраге за Свароговом пећи, где су се из варница рађале нове и нове генерације људи. Узео је човечанство на своју милост и немилост и пустио га да иде својим путем. Препознао је да су људске ћерке шармантне и лепе. Одлучио је да међу њима изабере жену за Велеса.

Његов избор је пао на Јагунину млађу сестру, Живу. Довео ју је у сунчану палату, посадио за сто где су се гозбили сви богови и надао се да ће је Велес приметити. Међутим, Велес је није ни погледао крајичком ока. Стално је мислио на Јагуну. Једва је завршио своје прво јело и поново је трчао у шуму. Мислио је да чује певање, негде у шипражју, тако тихо да се једва чуло. Али тај глас... Само је Јагуна певала. Велес се шуњао све дубље и дубље у жбуње, пробијајући се кроз коприве и папрат - и тражио је, и тражио… Род је рекао себи да више не може то тако да остане. Пошто је био свевидећи, знао је где Јагуна живи.

Отишао је до колибе на сврачиној нози и обратио се Баби Јаги: „Да ли волиш мог сина Велеса?“ „Волим“, климнула је главом Баба Јага. „Да ли би желела да будеш са њим један сат годишње?“ „Као ко?“ питала је „Као Баба Јага или Јагуна?“ „Јагуна“, одговара јој Род. „Да.” Климнула је главом.

„Дозволићу ти да то урадиш али мораш да ми нешто даш заузврат“, каже јој Род. „Шта?“ пита Баба Јага. „Твој глас.“ „Шта ће ти мој глас?” питала је. Тада је Род рекао: „Желим да га дам твојој сестри Живи. Време је да је Велес ожени. Више бих волео да се ти удаш али ти си оно што јеси. Кад бих могао, претворио бих те у Јагуну. Али могу то да урадим само сат времена годишње, као што сам ти обећао. Знам да ти је тешко.

Али желиш да Велес буде срећан...“ Баба Јага је на тренутак заћутала. Онда су јој сузе заблистале у очима. „Наравно да желим“, рекла је. „Узми мој глас и дај га мојој сестри.“ Следећег дана, сви богови су се поново састали у сунчаној палати Јасун. Жива је такође била тамо. „Отпевај нам нешто“, рекао јој је Род. У почетку је оклевала, али је онда замолила божанског харфисту Бојана за харфу и отворила уста. Велес је управо хтео да нестане из банкет сале.

Када ју је чуо, застао је. Слушао је тренутак, затим се окренуо и погледао је. „Она ће бити твоја жена“, рекао му је отац. Те исте вечери, Род је Живи подарио бесмртност. Венчање је било следећег дана. На дан када су Велес и Жива добили сина, неко је покуцао на прозор њихове спаваће собе. Велес се изненађено осврнуо – и иза стакла је видео прелепо женско лице. Отворио је капке – Јагуна је стајала у башти. Лепа као када ју је први пут срео. „Хоћеш да ми дозволиш да узмем у наручје твог сина?“, питале су је очи. Уста нису, јер више није могла да говори. Али Велес је ипак разумео. Забезекнуто је климнуо главом и предао јој дете. Од тада, Јагуна сваке године у исти сат долази на његов прозор.

Шта треба да знате:

Велес је био један од најпопуларнијих богова старих Словена јер је био бог жетве и стоке. Од њега је зависило да ли је година била богата и добра или не. Зато се многи догађаји везују за њега. Био је и чувар производње медовине.

Према легендама, више је волео да борави на земљи међу људима него у сунчаној палати Јасуна. Волео је да игра игре на срећу са младићима. У једној таквој игри, кладио се на рецепт за медовину. Изгубио је опкладу и морао је да људима пренесе тајну производње. 

Многи митови су такође били повезани са рођењем и детињством Велеса. Када је био мали, одгајила га је небеска крава Земун, која га је хранила својим млеком. Захваљујући томе, имао је изванредну снагу, на којој му је завидео најгори од мрачних богова, Ниј. Када је имао шест месеци, хтео је да га убије. У облику огромне црне змије, обмотавао је колевку у којој је Велес спавао. Хтео је да га угуши. Његов стисак је пробудио Велеса. Зграбио је црну змију за реп и бацио је кроз прозор сунчане палате у свемир. Од тада се каже да је Ниј лебдео небом и појављивао се на небу као велики олујни црни облак. Овај старословенски мит је сличан грчком миту о Херкулу.

Аутор: Зузана Куглерова

Превео са словачког и приредио: Игор Ремс