ПРИРЕДИО: Игор Ремс
Шта кажу српски извори и један шири историјски преглед
Сматра се, да су Aзовски Бугари добили своје име по реци Волги (или Бугу?), по којој је настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензија имена Бугари, потпуно је независна и временски старија од имена „Булгари“. Постала је на Хелму и представља историјску мимикрију српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензије, јер, оне подразумевају различите етникуме.
Крајем седмог века, Хазари су хтели да припоје своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама. Бугарски каган Аспарух(Исперих) се томе успротивио и са својом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где је 679.прешао Дунав и отео од Ромеја све земље између Дунава и планине Балкан, где је обитавало седам српских племена.
С азијском хордом, Аспарух је 681. основао „Дунавску Бугарску“ која је обухватала простор уз Дунав, приближно од његовог ушћа до Видина, а после оснивања престонице у Плиски почела је србизација Азовских Бугара. Дунавска Бугарска је у етничком смислу била мешавина народа, од већине коју су чинила српска (словенска) племена и мањине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од Јадранског мора до Родопа именом „Славинија“, а 687. разликује Бугарску од Славиније.
Патријарх Нићифор такође разликује 688. „Словене“ од Булгара. Држава азовских Булгара је трајала око 150 година, а њихова историја се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало је само њено име, у српској рецензији Бугари и занемарљив проценат крви, који се још увек понегде антрополошки препознаје. Према томе, Василије Македонац није могао уништити државу Дунавске Булгарске, јер је она престала да постоји још 831., већ је он „србоубица“. После Омуртага, с Маломиром започиње рашанска династија Симеоновића.
Северјански Маломир је био незнатна личност, па зато његова династија не носи генеалошко име оснивача, већ се назива по цару Симеону. Династију Симеоновића (Маломировића) чине: Маломир, 831-6, Пресијам, 836-52, Борис Михајло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновићи и њихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име. Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива историјско-етничка манипулација рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензије, јер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касније називала „бугарском“, чак и после 1000. када је одавно изгубила Дунавску Бугарску.Територија данашње Бугарске, постаје интересна сфера Западне цркве у време Бориса Михајла који је примио хришћанство. Отуда му друго име Михајло, по Ромејском цару који га је лично покрстио.
У настојању, да избори самосталност цркве која је била под Ромејском јурисдикцијом, Борис Михајло се 867. обратио Папи Николи I на кога је Источна црква због тога бацила анатему. Борисов син се враћа старој вери, а после њега долази енергични и предузимљиви цар Симеон, на чијем двору је живео Клонимир, отац српског краља Часлава, који се оженио Симеоновом рођаком.
Краљ Часлав Симеон је био изузетан владар Рашана и Ромеја, с идејом универзалног или пан царства.[1] То доказује и оригинални печат цара Симеона пронађен 1934. године, на коме јасно пише „цар Ромеја“.
Угари (Мађари), рођаци Булгара, појављују се 895. на северној граници, али их Симеон уз помоћ Печењега потискује. Држава цара Симеона, обухватала је простор далеко већи од данашње Бугарске, укључујући Македонију, Срем, Тесалију и пола Епира. То је простор античке Медије, која се делила на Горњу (Србија) и Доњу (Бугарска, Македонија и Епир). Меди су старинци Хелма (Ливије), који се најчешће помињу као Хавили, Срибали, Сарбати, Арији, Рашани, Бриги, Гети, Даки, Дардани, Епирци, Македонци, Пелазги, Минијци, Кимери, Тесалци, Панони, Пеони… а сва набројана имена етнички припадају једном те истом стариначком народу Меда.
Још у време цара Михајла почели су Бугари освајати Македонију, али се нису мешали у унутрашњу управу. Македонија је била бугарска провинција око 100 година од 861-969., када су Руси под Свјатославом освојили Источну или Дунавску Бугарску. Области западно од Дунавске Булгарске носиле су име Славинија, а још за владе Петра изгубили су Бугари половину својих западних територија. Часлав је 931. ослободио северо западни део, а на југо-западу дигао се калуђер Михајло, али је погинуо и устанак је пропао. Када је Цимискија 976. умро, устанак у Македонији су подигла четири кнежевића (комитопула): Самуило, Мојсеј, Давид и Арон. Кнежеви и архонти тога времена су били наследни и самостални у унутрашњој управи.
Цар Самуило
Цар Самуило је био син брсјачког кнеза Николице. Тачност овог исказа, потврђује натпис цара Самуила из 6501. или 992-3., „рабу божијем“, који је био узидан у цркви села Герман на Преспанском језеру. Представља врсту спомен плоче, подигнуту оцу Николи, мајци Рисими и брату Давиду.
Самуило је из престонице у Охриду покушао да присаједини српска племена, која су живела у Епиру, Тесалији, Егејској Македонији и Пелопонезу. Самуилова Македонија је била центар окупљања српских племена. Њему је више било стало да присаједини српска племена Милинга и Језераца са Тајгета на Пелопонезу, него да освоји простор некадашње Дунавске Булгарске.
Од 986. до 1000. Бугари су били у саставу македонске царевине, али Самуило Дунавску Бугарску није ни бранио и она је била под Ромејима. Лав Ђакон, ромејски историк савременик, каже да су Мижани (Међани, односно Меди) за време цара Василија II и његовог боравка у Азији, тј. од лета 976. за више година ужасно пустошили Македонију. Св. Фотије исто каже: народ Мижана (Меда) побуни се против Ромеје, а М. Аталиота у 11 веку сведочи да је власт Ромеја у Македонији (Ematia) била кратка века. Дукљанин такође разликује ове устанике од Бугара и назива их „Бугарини“.
А. Хилфердинг, Ф. Рачки, К. Јиричек и Г. Шлумбергер пишу да је „Бугарску“ покорио 971. Цимискија, али су измислили „бугарског“ кнеза Шишмана са синовима 976. По М. Дринову, Шишман је још 963. „одцепио“ западни део Бугарске, и основао западну царевину, а 976. није ни било никаквог устанка, јер је „Шишман владао“ у престоницама Преспи и Охриду (?). Обе теорије се ослањају на Далматинске листине, лажно датиране на 994., а преузете од Фарлатија у документу из 13/14 века. Рачки, Дринов и Јиричек су се сложили да је ово фалсификат, али су ипак градили „кулу у ваздуху“. У Листинама стоји „цар Стефан“ и император Шишман, у којима су поменути историци „открили“ цара Самуила и његовог оца.
Дринов се још позива и на Зографски поменик из 1502. где се такоће помиње име Шишман, али ово име се у Листини односи на оснивача династије Шишмановића из 13/14, која је била у саставу Србије. Шишман је столовао у Видину, а Стефан је његов унук (Шишман 2) устоличен у Трнову 1330. Рачки, Хилфердинг и Флорински додали су уз име Шишман придевак „Мокра“ (Mokros), који се код Ане Комнине помиње као први бугарски цар хришћанин у Преславу, а не отац Самуилов. Скилица је тачно навео да је отац Самуилов кнез (comes), али није навео његово име.
Брсјаци, око Охрида, Преспе, Битоља и Прилепа се први пут помињу 676. у опсади Солуна. Устанак кнежевића (комитопула) у Македонији је дигнут одмах по смрти цара Петра 969. са намером да се ослободи западни део Бугарске, каже Скилица. Тада је источна Бугарска била под Свјатославом, али је од Руса повратио Цимискија 971. Ромеји су напали и српску кнежевину Рашку 972, а немачки летописци бележе једно „бугарско“ посланство 973. Отону I у Кведлинбургу. Освојивши Дунавску Бугарску са њеним највећим градовима, Самуило није прелазио у данашњу Источну Румелију, која је од 971. била под Ромејом. У „грчкој“ легенди штампаној у Млецима 1690. коју је превео С. Новаковић, Самуило се назива „цар Бугара“ и Охрида.
На западу је Самуило преко Via Egnatia дошао до Драча и заузео га. Заратио је са Дукљом и Зетом освојивши земљу Владимира, али му је вратио заједно са руком своје кћери Косаре (црквено Теодоре). Његову власт признали су кнежеви Травуније, Захумља, Неретве, Рашке, као и бан Босне.
Самуило је величином царевине превазишао Симеона. Северна граница његовог царства ишла је од утока Врбаса у Саву, до Дунава и Црног мора, укључујући и Срем који никада није био бугарски. Источна граница је ишла Црним морем до Балкана на југу (Пловдив је био римска база за Средец). Јужна граница је ишла Балканом од Црног мора до водомеђе Марице и Искра, где је Ихтиманска средња Гора образовала југоисточну границу, чији је западни планински венац образовао границу до близу Сера на југу. Од Сера је македонска граница ишла до реке Бистрице и града Верије, па на југ до подножја Олимпа. Одатле је граница ишла на запад до Јонског мора на ушћу реке Каламе, обухватајући северну Тесалију и готово цео Епир с Јањином. Западну границу образовало је прво Јонско море, а затим Јадранско до ушћа Цетине, односно Дукљанинове Доње Далмације или Хрватске. Даље је граница ишла на североисток до горњег Врбаса.
Македонска царевина је носила име „Бугарско“ (Охридско) царство, али је то чисто политичко и прикривено име дворских историографа Ромеје за српски етникум, као што се например Отоново царство звало „Римско“, што такође није било етничко име. О томе сведочење даје С. Лукин-Лазић, наводећи речи бугарског принца Пенче: „Године 994. у време када је владао проклети цар Самуило у земљи Бугарској и другим земљама“. Симеуново царство се разликовало по томе, што је обухватало Дунавску Бугарску укључујући данашњу источну Румелију, а такође један део српских земаља источно од Колубаре, Ибра и Белог Дрима. Све остале српске земље биле су западно од ових река: Рашка са Босном, Дукља, Травунија, Неретва… У самој царевини Симеоновој етнички састав је био српски.
У извештају шпанског Јеврејина Ибрахим-ибн Јакуба стоји да је Самуило имао круну, администрацију и регистре, што значи и дипломатију, која је престала да постоји с падом Охридске царевине. Јован, последњи патријарх и први архиепископ деградиране Охридске патријаршије, срео се с царем Василијем II у Струмици 1018. и преговарао о условима предаје Самуилове државе или Охридске царевине (Скилица). Патријарх Јован је закључио Струмички уговор с царем Василијем, по коме је Самуилова држава задржала унутрашњу самоуправу и црквену самосталност под Ромејском управом.
Уговор са патријархом Јованом је Василије II је испоштовао и потврдио с три повеље, којима је признао 31 епископију (17+12+2) деградиране Охридске архиепископије, које су обухватале делове данашње Бугарске, Румуније, Грчке и Албаније: Охрид, Србица ( Српчиште), Костур, Главиница, Моглен, Битољ, Струмица, Скопљ е, Липљан, Призрен, Морозвизд (Малеш), Велбужд, Средац, Ниш, Браничево, Београд: Дрстар (Силистра), Видин, Рас, Хореа, Черник, Химара, Дринопољ, Ве ле, Бутринто, Јањина, Козаљ, П етра: Стаг и Верија. Уосталом, Србија је на карти Каталонске историје у XI веку од Сардског (Јадранског) до Црног мора.
Како је Охридска патријаршија сматрана наследницом Дрстарске (Силистријске), почели су да је називају „Бугарском патријаршијом“. Јован је умро 6545. или 1037. а уместо њега је дошао Јелин Лав из Пафлагоније. Од тада је избор за архиепископа вршен неканонски, без народног Сабора и свештенства, а смрћу Јовановом, Охридска архиепископија подлеже јелинизацији и почиње да губи национални карактер, јер су јелински (грчки) архиепископи прогонили све што је српско у својој дијецези а мрзели су паству чији језик нису разумели.
Дељанов устанак 1040., управо је букнуо због укидања црквене аутономије, што Скилица нетачно објашњава променом пореског система из натуралног у новчани. Да су у питању српске земље сведочи нешто касније устанак Ђорђа Војтеха 1073. у Самуиловим земљама, за који М. Гликас каже: „устадоше српске земље, Македонија, Струга и Повардарје“. Ј. Куропалата такође назива ове устанике Срби, а П. Срећковић каже да су ове Србе назвали „Бугарима“. Управо, зато што су били етнички Срби, устаници су позвали у помоћ Бодина унука српског краља Војислава.
Имену Бугари, свакако су допринели дворски историчари Ромеје и оно се усталило у 13 веку, али бугарско име није оставило никаквог трага код македонских Срба. У свим македонским споменицима од 1282. до 1413. становници себе зову Србима, а земљу „српском“. У време од 15 до 19 века за време турске владавине, становништво Македоније је себе звало Србима.
У списима Влашке и Молдавске, досељеници из Македоније такође сами себе зову Србима. Ј. Цвијић наводи да је било случaјева где је становништво Македоније само себе звало Каури и Бугари, јер није смело да се зове Србима. Кроз цео средњи век, на простору Ст. Србије и Македоније присутни су Срби. Чак је и назив „македонски“ код издавача Б. Вуковића у Млецима, коришћен у значењу „српски“.
У време револуционарне 1848. јавила се идеја аутономне српске државе која би обухватала Стару Србију и Македонију, али после Кримског рата 1853-6. Аустрија има водећу улогу на Хелму.
Бугари су 1862. добили црквену самосталност, која се 1870. претворила у егзархат чиме су Бугари признати као народ. Одмах су почели да организују егзархијску цркву у Ст. Србији и Македонији, где Србима није призната народност, већ је почео да се уводи бугарски језик. Насиље је спроводила и „грчка“ црква. Непрестана бугарска пропаганда потпомогнута од руске државе, сузбијена је оснивањем друштва Св. Саве 1884.
У Првом светском рату Бугари су окупирали Стару Србију и Македонију, извршивши геноцид на овим просторима. Убијали су образоване људе, палили књиге, уништавали државну и архивску грађу, покрштавали, па су чак премазивали бојом ликове ктитора у средњевековним црквама и манастирима. Измећу два рата су организовали терористичке групе, а у Другом светском рату све се поновило, када су Стара Србија и Македонија подељене између Бугара, Арбанаса, Италијана и Немаца. Извршено је етничко чишћење, а национална и културна добра опљачкана.
Како се десио нож у леђа?
Истина је да су огромна зверства починили Бугари у Србији у I светском рату и другим сукобима али треба имати у виду да је у то време на власти у Бугарској била немачка династија која је у сарадњи са Аустро-Угарском учинила све да подели Србе и Бугаре и спречи сваки покушај њиховог уједињења.
На власти у Бугарској је био цар Фердинанд Максимилијан Карл Леополд Мариа фон Саксен-Кобург унд Гота, а у Србији Милан Обреновић који је био савезник Аустро-Угарске. Треба овде такође додати да је Ватикан био велики противник уједињења православаца на Балкану јер је то било у директној супротности са политиком католичења и унијатства које се дешавало у Хрватској, Босни, Румунији и Албанији.
Мало је познато да је и Русија била велики противник уједињења Србије и Бугарске. Они нису желели јаку државу на Балкану већ су претендовали да окупирају Бугарску или да барем у њој уређују власт.
Ови фактори су утицали да 1885. дође до чувеног бугарско-српског сукоба. Краљ Милан је на миг Аустро-Угарске напао Бугаре и тако су обе државе намерно гурнуте у сукоб. Постоји изрека ”…нож у леђа ко Бугарин”, међутим морам да кажем да смо 1885. ми Срби први напали. Не бих сада улазио у детаље али ће Аустријанци и Немци и друге светске силе гурати Бугаре против Срба у неколико каснијих сукоба, а наручито у I и II Светском рату.
Светски владари из сенке су ово учинили како би и Србима и Бугарима огадили сваку мисао на неку заједничку идеју. За време Тита ова политика се наставља, у образовном систему и документарном програму су нарочито истицани сукоби Бугара и Срба.
Циљ је био постићи ”братство и јединство” са Хрватима католицима који су починили геноцид над Србима и никако не дозволити да се пробуди стари православни дух на Балкану.
Ми смо данас робови провинцијалног тумачења историје које су наметнули југословенски историчари. Нису Срби и Бугари били некакви одвојени народи већ један православни народ који је до доба Вука Караџића говорио истим језиком.
Довољно је узети пример из азбуке. ”Аз, буки, веди, глагоље, добро, јест” – што би у модерном преводу значило ”Ја слова читам и изговарам добро”. Ово је свима познато као читање азбуке на стари начин. Мало људи зна да се у Бугарском језику реч ”Ја” и дан данас каже ”Аз”. Дајем овај мали пример како бих показао како су Бугари више задржали стари говор, а да се наш језик више одмакао од старо-српског или старо-словенског језика.
Народно име Бугари у српској рецензији није етничко, већ регионално и државно (Милојевић). Име Бугарска се у латинским средњевековним картама јавља као Surfia (Србија), а потврду даје титула цара Душана, у којој стоји да је он и „цар Бугара“. Будимир такође каже, да бугарско име није етникон већ апелатив, упућујући на лат. vulgus. Такође, у цинцарском Шоп (Срибал) је поистовећен са именом Бугарин, а има исто погрдно значење простака. Паралела постоји у јелинском („грчком“), volgarika, у значењу Срби или као придев „српски“, па чак и српске црквене књиге (Милојевић). Код Јелина је име Бугарин синоним за Србе. Они чак и влашке чифчије зову Бугари, а Власи се сами деле на сточаре и бугаре (чифчије), што има социјално значење каже Ј. Ердељановић.
Семантички, тумачење Будимира од лат. vulgus није прихватљиво, јер, „бугар“ или „бугарин“ у српском језику значи „прасац“, „крмак“ (Дубровник), а придев „бугарски“ значи „свињски“ (Вук, Рј.), у преносном смислу „пастирски“ или погрдно „простачки“. Реч је истородна ариј. корену букк, звук, одакле је изведено бугарити, тужити, нарицати,бугарштице, врста елегије или бугар–кабаница, чобанска кабаница. Име Бугари српске рецензије, потпуно је независно семантички и географски од источне варијанте имена Булгари, која има исту гласовну вредност. Њеној употреби су највише кумовали Турци, који су бранећи изговор српског имена инсистирали на имену „Бугари“, јер су Србе и све православне погрдно звали „крмци“.
За време Турака, околину Београда и Ресник населило је неколико хиљада Шопа или Торлака баштована, које су Срби назвали „Бугари“.
Торлаци
Реч Торлак се изводи од т(о)рло (тарло, терло) > ТОР, привремено ограђен простор испред појате, за мужу оваца и коза, од ариј.тарала, кретање тамо-овамо (> срп. „тралала“): затворен простор, шупљина. Једини етнички Бугари данас су Павликанци, каже Д. Колев, који говоре павликански а пишу латиницу. После Чипровске буне, када је Аустроугарска ратовала с Турцима, они су прешли у Влашку (Добруџа). Има их у Румунији, Бугарској и Србији (Иваново, 3-4000 хиљаде). Говор су дигли на ниво језика, направили граматику и извршили нострификацију језика у „павлићански“.
За око 150 година присуства Азовских Булгара, српска племена су успела да их србизирају, али су то платили губитком свог народног имена, културним заостајањем и отуђењем од осталих српских племена (Б. Прокић).
Срби и Бугари су исти народ каже Rousset, а Аделунг за бугарски језик тврди да је само дериват србског од кога је и настао, јер Рашани (Меди) су живели у Доњем Подунављу пре доласка „Булгара“ с истока (Ј. Бекер). У 19. веку приликом стварања националне државе, за књижевни бугарски језик узет је софијски говор, који је најближи српском (шопском), што налази потврде у штокавском дијалекту који се простире од Западне Бугарске до Истре.
Данашњи Бугари су Рашани (Меди, Срибали, Шопови) који су потпуно асимиловали мањину азовских Булгара, тако да им је остало само име у српској рецензији. Неспорно је, да данас постоји једнакост између имена Рашани и Бугари, али српске рецензије и етникума, јер турански Булгари су не само потпуно други народ посрбљен од Рашана, већ су миленијумима млађи од њих. Данашњи назив Бугарска је српски, семантички различит од само гласовно једнаке туранске рецензије речи „Булгарска“, која је као држава престала да постоји 831. године, а регија Доње Медије је под именом Бугарска, први пут добила државу Сан-Стефанским миром у другој половини 19 века. Горња Медија се звала Срибалија (Кедрин)
Ромејска царица Ирена шаље генерала Ставрикија против „Словена“ у Македонију и на Пелопонез, а у путопису св. Вилибалда (на Исток) Лаконија се назива „земља словенска“ (Slavinici terra), чему је допринела и чињеница да је Константин Копроним велики број Јелина половином осмог века преселио у Цариград због куге.
Јелински карактер се види и из једног записа Охридске архиепископије у вези венчања Стефана Душана царским венцем, где се каже „архијереј престола грчког“. Интересантно, да је сам Душан Охридску архиепископију називао „грчка“.
(Један од извора: www.vesnik.net)
Др Драгољуб Петровић
Geoffrey Lewis – Срби су Бугаре научили српском језику
Научи себе да говориш турски' - (Teach yourself Turkish, TURKISH GRAMMAR, Geoffrey Lewis, London, Oksford 1968., поновљено издање из 1953. године), тако каже врсни познаваоц турског језика и културе. Рођени Енглез, дугогодишњи професор турског језика на универзитету Оксфорд у Великој Британији, био је дугогодишњи потпреседник и председник енглеско-турског академског друштва.
Џефри Луис, написао је један од најеминентнијих енглеско-турских речника и граматике, у којем, у глави 7. са поднасловом 'Eksercise 7 – Вежбање 7', наводи Бугаре да су Турци, и да говоре(славенским!?) језиком који су им дали исти(Славени!?).
Како су се онда, по тој антропо-етнолошко- лингвистичкој тези, звали ти људи, тај народ који је придошле Бугаре научио својем језику и писму, да нису можда ''заиста'' СЛАВЕНИ, да нису можда Грци, геоцентрични Римљани!?
Англо-германска школа историјских наука,ослоњена на историју и развој Римске Републике, наметнувши скупно име ''Словени'', са сигурношћу, због огромног страха наспрам њихове снаге и бројности, заиграла је на карту ''разједињења''. Препознавши предходно све антропогеографске, анрополошке, лингвистичке, историјске, и многе друге разлике у самим ''Словенима'', својим је вампиризмом очигледно на време, посисала сву крв угледавши се на ''Римљане'', тада, и сада, још увек идеји ''панславизма'', који се гледано кроз историјски контекст до дубоко у средњи век, по њима никада није и неће се остварити, јер њихов се већ унапред смишљени концепт дробљења једног древног и исконског народа већ одавно обистинио. Траје и даље. Толике су Србе подвели под Словене, створивши им непремостив јаз, којег су по свој прилици концептулно себи ставили за циљ, остваривши га првенствено због различитости и неслоге унутар самих сербских племена. Након, силом укидања племенског начина живота, пре свега њихових различитости унутар самог Рода, дотадашњи ''антропоцентризам'', заменили су ''геоцентризмом'' на западу важећег правила да се припадност, статус држави (imperium – state) одређује на основу припадности територији, која је постала битан елемент суверености државе.
Некадашњи Рим и римско царство, постали су ''територијална цивилизација'' јер је римски Сенат одредио «quod populi appellatione universi cives significantur» (речју народ означавају се сви грађани) одакле и правило «Сви грађани Рима су Римљани»(што је постало основа формирања једнонационалне државе, не само у време Римске империје већ и западних једнонационалних држава формираних у средњем веку у Западној Европи). Али је, у том терору поробљавања и унификације свих племеника различитих родова, Рим је схватио да је тешко бранити тај територијални принцип, јер морају да стално држе и подижу нове све скупље логоре. Покатоличавањем Рим се определио да не припаја себи нове територије, већ да припаја себи нове поробљене душе које ће чинити за њега оно што су чинили његови војници из војних логора на покореним територијама.
Кроз тако клерикално – империјалну творевину, створен је Ватикан којем су највернији следбеници прогонили сваку врсту слободоумља, сваку врсту математике, не само за хиљаду и по година, него и све до оног тренутка када су неки православни следбеници из редова СРБА, као Свети Сава и Свети Сергеј Радоњежски који је Расјанин, схватили да поред глобалних хришћанских вредности, треба првенствено да штите културу и традицију свога Рода, па је руска војска благословљена Сергијем Радоњежским и предвођена Александром Невским до ногу потукла тевтонске крстоносце који су ширили ватикански централизам.
Терор којим се грчка војна олигархија у дугом периоду своје владавине обрачунавала са ''мировозрењем''- погледом на свет пољопривредне цивилизације сербске Троје (израђујући“ «питагорејско-платоновску традицију коју је следио и Аристотел, подржавајући теорију гомоцентричних сфера Евдокса Калипа и теорију епицикличности Аполонија из Перга, Хипарха и Птоломеја»), тај се терор инквизиције манијакално обрачунаво са носиоцима Рода и племенских заједница, злочиначки се односила према било каквом другом виду културе, разарајући их изнутра, и уништавајући наслеђено од предака. То траје и данас. Но, Срби, Руси, Белоруси трн су им у оку, вековима, никако не успевају да разбију ту матицу, матицу правоверја.
Наша браћа по Роду, из скупнога имена једнога Гота, полихисторика Јорданеса који је наметнуо име заједничко ''Словени'', Словени са Севера, живи су, батргају се, али бојим се...
Легенда о Кубрату и синовима
Дигресије некада трају, али да се вратимо Енглезима који, за њих је то типично, воле да ствари зову, називају, наводе онако како им одговара, а одлично знају да су Срби на овим просторима где данас живе, овде су од памтивека. Знамо то, јер су у Винчи исти Енглези направили депонију, Влашац-град Лепенског Вира су потопили браном на Ђердапу, уз свесрдну помоћ неких Срба, који по мени, за сигурно, то нису. То је био начин, само да се СРБИ којим случајем не би досетили да су стуб европске културе, да не покажу шта су им преци оставили, да су свеколикој Европи изродили прву и најлепшу цивилизацију икада. Увек су им наравно, били потребнији туристи са чековним књижицама у лажном Стоунхенџу, зашто би им требала тамо некаква Винча, Лепенски Вир и остали "бакрачи". Затиру истину и правду, увек и свугде, да би у лондонској ''квадратној'' миљи, без по муке уживали у свим светским плодовима, понајвише златним. Свако јутро, Енглези формирају цену злата на светском нивоу.
Одлично они знају ко су ти "СЛАВЕНИ" који су дали језик Бугарима којим данас говоре и пишу. Али, тако рећи и изрећи, увек је било "политички" коректно за англосаконски свет, јер, ко год је од англосаксонске крви, а да је био постављен, на неко важно место, ко год да је био учен, научен и образован да "види" ствари и свет око себе како ваља и треба, морао је ћутати, радити, и пратити политичку агенду онако, како је била постављана пред њега, и никако другачије, ко год да се усуди да уради супротно, бивао је, бива, и биваће изопштен, то је код њих вековна традиција, да смо се макар по томе угледали на њих, где би се ''налазили'', и ко би Срби, били данас!?
Овај наш горњи случај је очигледан, и пун је англосаксонског комплекса више вредности, они се увек морају препознати као главни носиоци политичких идеја, такође и као духовни носиоци културе, док су сви други унижени патуљци који морају стремити њиховој духовности, политичким идеалима и наметнутим мишљењима. Комплекс Рима, и виђења себе као вишом класом и расом, расом која живи на вишем ступњу, класом изнад свог осталог ''робља''.
Није Бугарска, први пут, као држава настала 1878. године на Берлинском конгресу, и то не без разлога. Тражила је то Царска Русија, чије разлоге Срби знају и препознају. Нешто друго је Лондон "испод" стола гурао, и тајно прижељкивао, уз прећутну улогу Француске и Аустро-Угарске. Чувена хабсбуршка монархија, своје је прећуткивање наплатила анексијом сербске Босне и Херцеговине, коју су Срби, својим хектолитрима крви и тонама људских костију платили, да се иста монархија, никада више не може уздићи на нивое, на ниво пре те нељудске, и срамотне агресије на сербски род. Срби ће лечити своје ране још деценијама, али да ли ће их икада залечити!?
Стране су се сложиле око успоставе нове државе, но Срби одлично знају за вишевековни бугарски нож иза леђа, и да су Бугари увек били инструмент, оружје у туђим, понајвише англосаксонским рукама, јадан је народ који је оружје у туђим рукама, без да се лати сопственог оружја и часно погине за своју породицу, браћу и отаџбину. Срби се нису смели домоћи Црног мора, а камоли Добруџе Цара Душана Силног. Владање Хумом (Балканом) дати Србима, то би била свеукупна катастрофа за тадашњи западни свет, и у поимању свести тадашњих западних сила. То наравно није био основни и први разлог, не би функционисао без остварења значајнијег, првог разлога, а први, пре првога разлога, био је Лондону од изузетне геостратешке природе и важности. Била му је потребна брана, зид ка Царској Русији да случајно не би преко Србије, изашла на Сиње - Јадранско море, да заједно са Србима, са острва Хвара, не посматра, и срдачно поздравља папу у Ватикану.
Да се вратимо случају Џефрија Луиса и његовој граматици турског језика, у којој наводи Бугаре да су Турци, пракса му је непромењена, наметање културолошких модела, по матрици и по сваку цену, сви Словени у једно јато, под једним именом, сви језици писма и културе под једним именом, порекло свега проналазе код Грка. Туђиници, туђини на туђој поклоњеној земљи, сви помешани, измешани, културно заостали, слова су преузели од ''свемислећих'' Грка, културу и сву писменост. Док се нису појавили на Хуму, нико ништа није знао о њима, ни ко су ни одакле су, ни одакле долазе. СУЛУДО, ЗАР НЕ!?
Избегавши да наведе право порекло језика и писма којим пишу и говоре Бугари, заменивши га "славенским" језиком који се на овим просторима увек звао сербским и никако другачије. Историјски и егзактно, Срби су већ били овде на овим просторима, са својим језиком и писмом, када су туркменски Волгари продрли у дубине Хума(Балкана), дакле, да је то тако било како нам нордијско-англосаксонске школе прописују и пишу, данас би Срби говорили турски илити волгаро-турским, а не говоре га никако као што знамо, без обзира што су Волгари раније, а Турци османлије касније, апсолутно владале сербским земљама, добрих 350 година. Срби су ипак остали Срби. Понеки и понегде су преузели њихову веру, али не језик и писмо, сви пишу и говоре сербским језиком и писмом.У сербским земљама их је око 2 милиона, док их у Бугарској је оригиналних Волгара, муслиманске вероисповести око 1,5 милиона, но сви говоре и пишу својим језиком и писмом. Англосаксонцима је у бити туђа неслога, туђом неслогом хране своју националну слогу, али, никоме није до зоре горела, па неће ни њима.
Аутор: Крсто Крцун Драговић
-200x200-rez.jpg)
