Кад љекар "заборави" заклетву

ПИШЕ: Миленко Јовановић

Није први пут да из мрачних архива једног времена изроне ствари које човјеку просто одузму дах. Али, сваки пут кад се открије нешто што показује колико су дубоко поједини људи били спремни да иду — у служби политике, страха или интереса — човјек се поново запита: постоји ли уопште граница испод које се не иде?

Најновији детаљи из актуелне преписке између Александра Мијајловића и Предрага Бошковића откривају једну од најмрачнијих страница наше недавне прошлости. Повјерљиви медицински подаци о здравственом стању митрополита Амфилохија, човјека који је за највећи број људи у Црној Гори симбол вјере, смирења и моралне постојаности, преношени су из болничких кругова у руке политичких структура уз најогавније и најнеморалније могуће коментаре. Дакако, и мржњу, слободно се може рећи - невиђену до сада. 

То није више питање политике, већ човјечности.

Онај ко се заклео да ће живот човјека чувати као светињу, ко је положио руку на Хипократову заклетву, не смије дозволити да партијска линија буде изнад љекарске етике. Јер оног тренутка кад љекар почне да „јавља“, „преноси“ или „информативно служи“ политичким потребама, он престаје бити љекар. Постаје чиновник без савјести.

Узнемирујуће је и болно гледати колико је за вријеме једног режима медицинска тајна постала монета за поткусуривање, а повјерење пацијената ситниш за политички поен. Кад човјек који се бори за живот лежи у болници, онда је свака дијагноза, сваки резултат, свака терапија света тајна између њега и оних који га лијече. Онај ко ту светињу изнесе напоље, гази не само професију, него и људскост.

„Гажење Хипократове заклетве није било изузетак, већ правило“, како је записао друштвени активиста Бошко Вукићевић, вјероватно је најтачнији опис тог моралног суноврата.

Сада, кад је све испливало, човјек се пита: имају ли ти људи (Нермин Абдић и Јевто Ераковић) снаге да погледају у очи своје колеге, пријатеље, рођаке и све оне који су их поштовали као љекаре, а не као партијске војнике? Могу ли сутра ући у ординацију и мирно рећи пацијенту: „Не брините, све остаје између нас“?

Не остаје. Не више. Јер је једном изашло. И то,  о ономе који је симболом своје трпељивости и доброте постао духовни отац цијелог народа.

Ово није прича о једном човјеку, једној партији или једном времену. Ово је опомена. Кад се једном изгуби граница између професионалне дужности и политичке користи, онда више ништа није свето. Ни живот, ни болест, ни смрт.

А кад до тога дођемо, остаје само питање: има ли у нама довољно стида да схватимо колико смо дубоко потонули?