HIC RHODUS, HIC SALTA: Старословенска митологија и легенде (2) - Стварање Земље и звезда

Превео и приредио: Игор Ремс

Белокоси бог Род пажљиво је сакрио од Ладе Алантир, камен знања и бивства.
На крају крајева, она је била десет хиљада година млађа од њега, и – Богиња, такође. Желела је да има све што погледа. Можда би он то и даље чувао од ње да га Лада није видела како прави дугу. Приметила је да тражи савет од камена. Изненадила се што Алантир прича – и одмах га је пожелела. Бар би имала некога са ким би могла да оговара. Привила се уз белокосог бога и преклињала:

„Дај ми га, бар на тренутак!“

Род је одмахнуо главом – таква реткост се не испушта из руку. Али Лада је дрхтала, трепавице су јој трепериле, глас јој се утањио… Зашто је толико желела камен? Шта је јадник требало да ради? Извадио га је из џепа и пружио Лепотици. Лада се одушевила. Да би га боље погледала, пришла је отвореном прозору.

„Немој то да радиш!“ цвркутао је Алантир.

Али било је прекасно. У том тренутку демон Кашчеј је пролетео поред прозора. Претворио се у црну патку, зграбио камен из Ладиних руку и одвукао га у дубине свемира.

„Видиш, несрећнице!“ кукао је Род. „Зато сам га и сакрио – да га тама не би досегла! Можеш ли да замислиш шта би се десило са знањем када би га зло обузело?“

Лада је спустила поглед. Било ју је срамота.

Размишљала је како да исправи своју грешку. Идеја јој је одмах пала на памет. Наредила је Жар-птици да полети за црном патком и врати камен. Тренутак касније, у космичком океану је избила страшна битка. Жар-птица је тукла патку крилима, гребала јој главу канџама, Алантир је вриштао и молио да га неко ослободи из демонских канџи. Али Црнило није попуштало. Претворило се у рогатог Кашчеја – и борба је настављена.

Дуго је борба била неодлучна. Понекад је побеђивала једна, понекад друга страна. Коначно, Жар-птица је свом снагом ударила Кашчеја између рогова. Он је урликнуо од бола и испустио камен. Алантир је падао: ниже, дубље, све док није пропао на само дно космичког праисторијског океана.

Гром је тутњао – камен који је говорио вриштао је од ужаса! Муња је ударила! Таласи су се дизали тако високо да су додиривали прозоре небеске палате.

А Лада, која је стајала уз прозор, приметила је нешто чудно: Алантир, који је малопре био мали каменчић, растао је и растао, све док није постао огромно тело – земља са планинама и долинама. Престао је да говори, можда због таласа који су га преплавили. Тамо где су пале капи космичког праисторијског океана, настали су потоци, реке, мора и језера.

„То је Земља!“ узвикнула је Лада одушевљено. „Само недостају звезде и месец.“

„То је лако створити“, осмехнуо се Род. Откинуо је перо са репа Жар-птице и дунуо у њега. Варнице су се разлетеле свуда.

„То су мале звезде“, објаснио је Лади. „А највећа од њих биће месец.“

„Прелепо!“ радосно је пљеснула Лада. „Али нешто и даље недостаје: сунце!“

„Створио сам га првог“, одговорио је Род. „То је наша златна палата – Јасун.“

А шта се десило са Алантиром? Да ли је наставио да говори када је постао Земља? Легенда каже – ко жели, може да чује Земљин говор и данас.

Шта треба да знате
Борба две птице – симболизује вековну битку добра и зла.
Стварање звезда и месеца – стари Словени су веровали да су настали од варница које су падале са пера Жар-птице.
Стварање река, потока и језера – створени су тамо где су падале капи космичког првобитног океана.

Белибог и Црнибог
У најудаљенијим дубинама космичког праисторијског океана водила се страховита битка: Жар-птица против демона Кашчеја – за Алантир! Перје је летело, крв прскала.

Каменчић је пао у дубине океана и постао Земља. Али десило се још нешто: шест капи крви се помешало – три од Жар-птице и три од Кашчеја. Белокоси Род их је ухватио у длан. Додао је златну прашину, испљунуо на њих и умесио близанце – Белобога и Црнобога. Имали су посебно својство: могли су да се споје у једно биће са два лица.

Пошто је њихова суштина била крв бића која су се борила од првог тренутка, Лада га је прекорила:

„Не можеш то тако да оставиш. Уради нешто!“

Род је послушао. Поделио је близанце: Белобога на Сварога, Перуна и Велеса; Црнобога на Дија, Нија и Подага.

Дечаци су расли из дана у дан. Када су ојачали, Род их је позвао:

„Синови моји, уморан сам. За седам дана створио сам Ладу, Јасун, Жар-птицу, Кашчеја, звезде, Земљу – и вас. Сада морам да се одморим. Али потребан ми је неко ко ће владати док спавам.“

„Како ћемо то решити?“ питао је Сварог.

„Организоваћемо мегдан. Светли богови – од крви Жар-птице – против мрачних богова – од суштине Кашчеја. Онај ко победи, владаће Земљом, звездама и сунцем. Направите оружје, најбоље што знате.“

Мрачни богови су мислили да су довољно јаки без припреме. Али Сварог, Перун и Велес су се договорили:

„Морамо заједно.“

Сварог је исковао три чекића.
Перун је направио три копља од муње.
Велес је ухватио најмоћнијег бика, узео му рогове и од њих направио три штита.

Када су изашли на мегдан, борба је трајала целу ноћ. На крају су победили светли богови.

Род је питао кога да постави за владара.

„Сварога“, рекли су Перун и Велес. „Он је најмудрији.“

Род се сложио, предао му владавину и отишао на починак.

Шта треба да знате
Белобог и Црнобог су у словенској традицији приказивани као дрвени идол са два лица – једно бело, једно црно.

Сварог – бог ковачког заната
Перун – бог рата, грома и муње
Велес – бог стоке и жетве
Ниј – бог таме, појављивао се као огромна црна змија
Диј – бог ноћи, црни јахач на црном коњу
Подага – бог ноћних олуја и морских бура

(Наставиће се)