ПИШЕ: Драган Гаги Милићевић
Постоје људи код којих је тешко бити искључив. Један од њих је Дејан Савићевић.
О његовом понашању ван фудбала имам много тога критичког да кажем. Не мало, него много. Посебно никада нисам могао да прихватим његово активно укључивање у политичку кампању Мила Ђукановића у времену када је Црна Гора систематски удаљавана од Србије, а све што је било српско представљано као терет, а не као темељ историје и идентитета.
То ми је сметало и тада, а смета ми и данас.
Не зато што неко нема право на политички став, већ зато што је управо Србија, а прије свега Црвена звезда, од Дејана Савићевића направила оно што је постао – свјетску фудбалску величину.
Наравно, није то било једносмјерно.
И Савићевић је Звезди дао оно што нико други није могао.
Дао је магију.
Дао је фудбал који се не учи.
Дао је голове и асистенције које се и данас гледају са невјерицом.
Дао је Бари.
Дао је Токио.
Дао је највеће европско клупско одличје и интерконтиненталну титулу генерацији која је ушла у бесмртност.
Она Звезда није била само шампион Европе. Она је била симбол једног времена, једног народа и једне фудбалске цивилизације. А у њој је Савићевић био оно што му је касније постао надимак – Геније.
Тај надимак није измислио новинар.
Ни маркетинг.
Ни навијачи.
Измислио га је фудбал.
Послије Звезде дошао је Милан. Па титула првака Европе. Па онај незаборавни гол Барселони 1994. године, лоб преко Зубизарете који је постао дио свјетске фудбалске историје. Дошла су признања, слава, статус једног од најбољих европских играча своје генерације.
Зато ме је увијек бољело када сам гледао како се такав човјек политички сврстава уз политику која је радила све да Србију представи као проблем, а не као братску државу са којом је Црна Гора вијековима дијелила историју, крв и побједе.
Али...
Људи нису само једна своја изјава.
Нити један политички период.
Понекад један исправан став врати човјека ономе што је заиста био.
Баш зато са уважавањем гледам на информацију да је Дејан Савићевић, као члан Савјета ФИФА, међу онима који подржавају повратак Русије у међународни фудбал.
Према наводима више спортских медија, унутар ФИФА све је више разговора о постепеној реинтеграцији руских селекција, а Савићевић се налази међу европским функционерима који сматрају да руским репрезентацијама треба омогућити повратак на велика такмичења.
И то поздрављам.
Без резерве.
Не зато што неко треба да подржава било чији рат.
Него зато што спорт мора да остане спорт.
Колико смо само пута слушали да се спорт и политика не мијешају?
Испоставило се да се не мијешају само онда када то одговара великима.
Када не одговара, онда се најбољим спортистима свијета забрањује да играју само зато што су рођени под одређеном заставом.
То није спорт.
То је политика у копачкама.
Русија је дала Јашина, Дасајева, Черенкова, Карпина, Аршавина, Акинфејева и бројне великане свјетског фудбала. Руски клубови су деценијама били важан дио европских такмичења, а њихови навијачи дио фудбалског спектакла.
Фудбал није богатији без Русије.
Напротив.
И није случајно што све више људи унутар ФИФА схвата да је вријеме да се спорт врати својим принципима.
Можда ће неко рећи да је Савићевић овим ставом изазвао политичке реакције.
Могуће.
Али је овога пута, по мом мишљењу, стао на страну фудбала.
И на страну правде.
Има у свему овоме и нешто дубље.
Црна Гора је вијековима гледала у Русију као у своју велику заштитницу. Од владике Данила, преко Петра Првог и Петра Другог Петровића Његоша, па све до краља Николе, руска подршка није била само дипломатска него и духовна, историјска и братска. Зато није природно да данас у Црној Гори буде спорно рећи да руски спортисти треба да играју фудбал.
Мени се зато чини да се овим ставом Дејан Савићевић, бар када је ријеч о спорту и односу према Русији, враћа на своја фабричка подешавања.
На оног Савићевића којег смо сви вољели.
На Генија.
А када се Геније врати себи, онда је то добра вијест и за фудбал.
Без обзира што ћемо се око политике, вјероватно, још дуго разилазити.
