ПИШЕ: Миленко Јовановић
Није, дефинитивно, Његошу бесмртноме мјесто у Мештровићевој хладној грађевини. Смисао ове наметнуте архитектонске импровизације је све супротно последњој жељи Светог Петра II Петровића Тајновидца. Био сам, из радозналости новинарске. Не нарочито радо. Видио, доживио...
Нисам ни раније имао дилему, али сам још једном јасно увјерен зашто је испуњење Његошевог завјета питање части, истине и опстанка изворне Црне Горе.
Имам потребу да констатујем оно што сви одувијек знамо, а то је да Ловћен није туристички видиковац. Ловћен је завјет. Ловћен је испит за опстанак Црне Горе.
И ко год мисли да је питање Његошеве капеле „тема прошлости“, тај или не зна што је завјет, или се прави да не зна. А има и треће: зна, па га баш зато нервира.
Знамо сви да Петар II Петровић Његош није био пјесник „регионалног духа“. Ни „културна знаменитост“ за разгледницу. Ни „бренд“. Он је био владика. Власт и олтар у једној личности. Дух и мач у једном народу. И он је, 1845. године, на Језерском врху, подигао капелу. Не маузолеј. Не никакву камену салу. Не никакав студени објекат без крста. Дакле - капелу. Цркву. Под крстом. И јасно својој Црној Гори рекао: ту хоћу да почивам.
То није била жеља најобичнија. То је завјет. А завјет, знамо ваљда, није тренутно расположење. Завјет, или, како би неко рекао - аманет, је обавеза. Нешто око чега нема преговора.
Кад човјек остави аманет, а ти га погазиш, чему и коме си битан ? Ти си без части. И уистину си проклет. Исто важи за народ.
Народ који може да погази завјет свог највећег, погазиће сјутра све - и претке, и цркве, и гробове, и име. Тај народ се онда више не брани – он се сам распада.
Зато је капела на Ловћену питање суштине. Не камена. Не архитектуре. Не „урбанизма“. Него идентитета.
Јер, Његош је био оно што се данас од стране помодараца и негатора својих предака упорно замућује - српски владика у Црној Гори. И то не као политичка парола, него као историјска чињеница живота. Његов језик, његова црква, његово искључиво и једино ћирилично писмо, његова српска мисао, његов канон морала – све је то било унутар српског духовног и културног круга.
И сад долазимо до оног што „дукљанске“ радионице највише боли. А то је да су Петровићи били неупитни Срби. Сви. Баш сви!
Петровићи нису „постали Срби“ кад је неком политички требало. Они су Срби били као што је море слано. Као што је Румија изнад Бара, као што је Сутоморе између мора и Созине.
И династије прије њих – исто су биле неупитно српске. Балшићи, Црнојевићи, Немањићи.
Српска властела. Српска државност. Српска црква.
Сви, такође, добро знамо да Црна Гора није настала у агенцији за ребрендинг. Настала је у православном крштењу, у манастиру, у гудурама гдје се бранио крст.
Дукља као историјски појам постоји. Наравно. Али данашње „дукљанство“ је нешто друго. То је примитивни и неписмени покушај да се старо име искористи политичк, као маказе за сјечење српског коријена Црне Горе. То је психолошка операција над народом. Да му се каже да није оно што јесте, него оно што треба да буде „корисно“ другима. Полусвијет се, нажалост, "пеца" не те гадости.
И онда, нормално, Његош смета. Јер је превелик да се префарба. Јер има велики православни крст у биографији. Јер има владику у титули. Јер има Србина у души и суштини.
И долазимо тако до одговора на питање - зашто је капела морала да падне. Најприје су мрзни окупатори показали како се то ради.
Кад су Аустроугари у Првом свјетском рату ударили на капелу и помјерали Његошеве овоземаљске остатке, они нису „радили реконструкцију“. Најдиректније су ти гадови гађали симбол. Окупатор увијек гађа завјет. Окупатор увијек гађа олтар. Јер, познато је, ако му сломиш вертикалу, лакше сломиш народ.
А онда долази тежи ударац - домаћа рука. Она која се кунe у прогрес, а ради за прекидање памћења. Ту она најпримитивнија и највећа багра долази до изражаја. По оној народној, "ако су Турчину руке крваве до лаката, потурици (читај - бившем Србину) морају бити до рамена".
Комунистичка власт, која је у суштини била најгора компромитација оног што јесу суштински комунистички идеали, је имала један велики проблем. Наиме, капела на Ловћену је била православна. И тиме непомирљива са идеологијом која хоће да од човјека направи брабоњак. И зато је капела морала да падне. Не зато што је била руинирана. Него зато што је била жива.
И, да се не лажемо, ту је била и друга намјера: да се Његош извуче из српског кода. Да се од владике направи „умјетник“. Од завјета „културна тема“. Од крста „фолклор“.
Узгред, рушење капеле 1972. године није био „грађевински захват“. Најогавније је то било насиље над завјетом. Мајмуни су обавили хируршку операцију над памћењем.
А маузолеј? Маузолеј је постављен као замјена. Као нови наратив. Као знак да је држава у покушају јача од завјета. Да је идеологија јача од крста. Да су комесари јачи од владике.
Е, нису.
Маузолеј није неутралан Маузолеј није „само други облик“.
Није „само умјетност“. Није „само туризам“.
Да смо начисто, маузолеј је болесна порука да Његош не треба да буде православни владика, него „национални мит“ без цркве. Да Ловћен не треба да буде олтар, него платформа. Да се крст склања, како би се лакше склонило српско име са Црне Горе. Која је по свему српска.
И ту је, сложиће се многи конзументи ових редова, коријен цијеле "свађе".
Јер ко год каже:: „Нека остане маузолеј, то је модерно“, та вуцибатина у суштини каже „Нека остане прекид завјета.“
А ко прихвати прекид завјета, прихватио је да му се историја фалсификује.
Његошев аманет се мора испунити. Зато што је то питање части. Зато што је то питање правде. Зато што је то питање духовног здравља народа.
Не откривам топлу воду, али док се аманет не испуни — Црна Гора ће бити само црна и несрећна.
Савршено је знао Свети Тајновидац да препозна дубине Много је видио унапријед. Знао је и видио да ће се истина гонити, крст скривати, а народ доводити у сумњу о самом себи. Уосталом, зато је капела била прва мета.
И зато је данас њено најављено обнављање трн у оку демонским слугама.
Стога , да резимирамо: Његош није тражио маузолеј. Тражио је капелу. Под крстом православним. На Ловћену. Све док се то не исправи, Ловћен ће бити висок, али празан.
А Црна Гора ће имати планину, али неће имати мир.
На нама је да испунимо аманет.
Не због политике, него због душе и истине.
(Аутор је главни и одговорни уредник "Барског портала")
