HIC RHODUS, HIC SALTA: Владари из сјенке (3) - О Хазарији још један осврт

ПРИРЕДИО: Игор Ремс

Шта каже Питер Голден о Хазарији

Хазарско царство (око 650–око 965/968), једна од највећих држава средњовековне Евроазије, доминирало је огромним простором од украјинских степа до земаља блиских реци Урал и од региона средњег Поволжја до Северног Кавказа и Крима. Значајни сегменти његовог становништва прихватили су јудаизам средином до краја осмог века. Владајуће језгро ове државе, састављено од турских племена, водило је порекло од Турског каганата са средиштем у Монголији, државе која се простирала од Манџурије до Црног мора.

Ово царство било је подељено на источни и западни део, а Хазарски каганат, предвођен отцепљеном граном владајућег клана Ашина, одвојио се од фрагментираног западног турског царства између 630. и 650. године.

Иако се Хазари спомињу у арапским, јерменским и грузијским изворима и пре овог периода, тек око 650. године могу се поуздано идентификовати као јасно дефинисана политичка заједница. Хазарија је под своју власт ставила етнички разноврсно становништво турских, иранских, угрофинских, словенских и севернокавкаских народа, који су се бавили номадским сточарством, пољопривредом, виноградарством и ловно-сакупљачким занимањима типичним за северне шуме.

Држава је играла пресудну улогу у међународној трговини као посредник између северних крајева и Византијског и Исламског царства. Географ Ибн Хурдабих бележи више трансконтиненталних рута јеврејске трговачке компаније „Раданити“, која је, пре него што су је заменили Руси, одиграла важну улогу у евроазијској трговини. Иако се зна мало о њиховом културном или религијском утицају у Хазарији, извесно је да су њихове трговачке мреже биле моћне и дубоко укорењене.

Хазари су наплаћивали десет процената вредности робе која је пролазила кроз њихове земље и заузврат штитили трговачке путеве. Престоница Атил, смештена на ушћу Волге, била је космополитско средиште са снажним јеврејским, муслиманским, хришћанским и паганским заједницама. Уз изузетак владарске палате и неколико административних зграда, већина становника живела је у номадским шаторима. Локација Атила није утврђена, као што није сасвим јасно ни да ли је претходни центар био Самандар или Баланџар. Хазари су важили за државу изразите верске толеранције, омогућавајући свакој заједници да уређује сопствене унутрашње послове.

Порекло Хазара предмет је бројних научних расправа. Није јасно да ли потичу од турског племена или ширег племенског савеза, нити да ли је сам етноним у почетку био политички термин за групу која се одвојила од западне турске државе. Питање отежава и вишенационални карактер Хазарског царства. Муслимански географи преносе различите податке о хазарском језику – од тога да је био сродан булгарском до тога да се разликовао од сваког другог познатог језика. Сачувани језички фрагменти, попут титула, имена и топонима у различитим изворима, углавном су турског порекла, али недовољни да прецизно одреде којим обликом турског су Хазари говорили.

Од средине седмог века Хазари су покорили или протерали бугарска племена из црноморских степа, док су истовремено водили сложен рат са муслиманским калифатом за контролу Кавказа. Године 737. омејадски генерал Марван извео је изненадни војни удар, заробио хазарског кагана и привремено га преобратио у ислам. Ипак, ово преобраћење није имало трајне последице, јер муслиманска војска није могла да одржи присуство на Волги. Ратови са калифатом, као и савез са Византијом, утицали су на верски профил Хазарије. Владајућа елита, настојећи да одабере монотеистичку религију која не би подразумевала политичку потчињеност ни калифу ни византијском цару, определила се за јудаизам.

Датирање јудаизације није прецизно утврђено, вероватно зато што је реч о процесу који је трајао генерацијама. Најпре је захватио владајући слој, а потом се ширио на друге делове становништва. Јехуда Халеви у делу „Кузари“ смешта почетак преобраћења у око 740. годину, што је можда време покретања читавог процеса. Муслимански историчар ел-Масуди у средини X века тврди да се каган преобратио у време калифа Харуна ел-Рашида, привукавши у Хазарију бројне Јевреје из Византије и муслиманских земаља. Овај датум оснажује и појава хазарских новчића из 838. године са натписом „Мојсије је Божји посланик“.

До тог времена јудаизам је очигледно постао део државног идентитета. Само припадници јеврејског дела владајућег клана могли су постати кагани. Ибн Фадлан 921–922. године сведочи да су „Хазари и њихов краљ сви Јевреји“. Ибн ел-Факих око 930. пише да су „сви Хазари Јевреји, али су недавно јудаизовани“. Хебрејска преписка из средине X века – писма кагана Јосифа и Хасдаија ибн Шапрута – представља преобраћење као унутрашњи процес, уклапајући га у библијско порекло од Тогарме, претка турских народа. У Кијеву се у то време такође налазила значајна хазарско-јеврејска заједница.

Већина номада под хазарском влашћу остала је верна старим шаманистичким веровањима и култу тенгријанског небеског божанства Тенгрија. У градовима попут Хајдака бележено је да је владар обављао богослужења узастопних дана са својим муслиманским, јеврејским и хришћанским поданицима – сликовити доказ верског мозаика региона.

Посебна одлика Хазарије X века била је институција сакралног каганата. Каган је био симбол државе, али не и стварни владар – то је био аган-бег. Двострука власт је позната у турском свету, али је хазарска варијанта била посебно развијена: каган је био осамљена, недодирљива фигура, окружена ритуалима пречишћавања и дворском културом са упечатљивим иранским утицајима. Инвеститура кагана следила је древни турски обичај церемонијалног дављења, после кога би нови владар у тренутку губитка свести „предвидео“ трајање своје владавине.

Хазарија је у X веку већ била ослабљена. Руси и Огузи напали су је 965. и поново 968/969. године. Према муслиманским изворима, каган је, у очајању, понудио да пређе у ислам у замену за помоћ Хорезма. После ових догађаја Хазарско царство брзо нестаје са историјске сцене. Појединачна помињања настављају да постоје у руским и другим изворима. Крим, некада чврсто под њиховом контролом, у западним изворима дуго је називан Газарија. Јеврејске заједнице које су се формирале у региону апсорбовале су јудаизоване Хазаре, док су се други стопили са долазећим турским племенима.

Улога Хазара у настанку источноевропског ашкенаског јеврејства и даље је предмет повремених спекулација. Иако је могуће да су јудаизовани Хазари били једна од компоненти каснијег ашкенаског корпуса, научни консензус је јасан: они нису били одлучујући фактор.