Како „ви“ уништава музичку традицију: Тихи нападач на културу народа

ПИШЕ: Братислав Лекић

Данас, у ери бројних генератора за стварање музике, један народ, а посебно мање етничке групе на Балкану, могу лако да изгубе свој културно-уметнички идентитет прихватајући музичке нумере и песме створене за неколико минута помоћу генератора који је математички конструисан. Управо због тога се у музичком свету воде велики судски спорови о којима наши „балкански генеро-уметници“ не знају ништа, а о којима ће бити речи — и какве последице доносе за заједницу, народ и културу. Али прво да се подсетимо: шта је музичка традиција и ко је био Питагора.

Музичка традиција обухвата обичаје, праксе, веровања и знања о стиловима, инструментима и композицијама које се преносе с генерације на генерацију унутар одређене културе, заједнице или народа. Као таква, подразумева дуготрајно постојање и преношење знања, било усменим путем, формалним образовањем или кроз писане и аудио записе. Музичка традиција игра важну улогу у дефинисању идентитета етничке групе: она изражава вредности, историју, емоције и поглед на свет једне заједнице. У суштини, музичка традиција представља живо наслеђе које обликује начин на који ми људи стварамо, изводимо и доживљавамо музику.

Компјутерска, односно генераторска музика, све је супротно традицији и не сме бити усвајана нити коришћена. Чак би требало да буде забрањена, као што је већ случај у Енглеској и великом делу Европе, где су се познати уметници и музичари ујединили и побунили против пошасти музичких генератора „ви“ и њених штетних последица. Многи „брзи таленти“ код нас никако не користе компјутер као помоћно средство, већ као примарно и једино. Кроз разне апликације и генераторе, који су код нас и даље доступни и, са разлогом, бесплатни, за свега неколико минута добијају неко музичко дело — неретко и народно или етно — за које реално треба цео тим људи да ради данима, па и недељама.

Етномузикологија народну песму посматра као живи организам који се рађа, траје, размножава и, природно, умире. Ако већ негде, због околности, изумире, сваки појединац, а посебно музичар, мора да се потруди да је сачува колико је у његовој моћи. Најмање што може је да пева или свира у друштву — а Богу хвала, дружења данас не фале. Тако се усменим путем нека песма некоме може свидети, запамтити, па ће је неко отпевати на другом месту, где ће добити варијацију и поново се родити као Феникс. То је најмањи вид борбе фолклора и музичке традиције против „ви“ (намерно пишем малим словима, јер градови, имена, презимена, па и Бог, пишу се великим почетним словом! Да ли се „ви“ спрема да нам замени Бога? Верујем да — али „неће да може“, бар код неких).

Поменућу наше трудбене мелографе Миодрага Васиљевића и Димитрија Големовића који су деценије, па и читав живот, посветили очувању народне песме, игре и традиције, остављајући за собом писано и живо наслеђе. Ту су и Мокрањац, духовна музичка баштина, наслеђе славних песника света, наслеђе аудио снимака и нотних записа, култура уметничких друштава, музичких школа и академија, професора, као и наслеђе бројних појединаца и великих извођача. Ту је и наслеђе обичног сеоског и градског човека — наслеђе које може врло брзо бити заборављено, док млади прихватају генераторске песме чије вокале изводе скупови „најпознатијих светских гласова“ генерисаних у апликацији која за неколико минута прави текст, музику и аранжман у студијском квалитету.

Колико год то било прикривено, искусан музичар и паметан човек може да примети да компјутер не може да замени човека. Најпростије — у тим технички захтевним деоницама, примећује се да компјутерски „певач“ у свом „прелепом гласу“ не узима ваздух, а изводи нешто што је немогуће отпевати без узимања ваздуха током дугих фраза. Или, благо толерантним дистонирањем, такав један „ви“-глас нема емоцију, нема меланхолију, акценат, нити оно што је живом певачу неизоставно.

Компјутерски генерисана музика заснована је на математички прецизним метричким и шематским хармонијама, али уме да изненади — чак и одушеви — у неочекиваним контрапунктским и хармонским акордима, што је својствено класичној и филмској музици. И ту се признаје њено савршенство, кроз разне комбинације постојећих песама и композиција свих жанрова. Али опет „ви“ губи, јер су те песме и мелодије негде већ познате, па нас збуњује добар текст или изненађујућа промена оркестра, тера нас да слушамо и — у коначном — да их прихватимо као нове и слушамо поново, што је својствено доброј песми.

Опасно и прикривено, рекао бих притајено, осим што угрожава живе уметнике, песнике и музичаре, посебно је штетно прихватати и присвајати генераторску песму и хвалити се да је „дело неког песника или композитора“. Она често садржи емотивни елемент у тексту, па младе — на чијим раменима треба да буде пренета традиција — тренутно одушевљава и „продуховљује“, али се исто тако брзо заборавља, јер се већ после неколико минута генерише нова. Тако, дан за даном, пред коцкастим екраном, „ви“ узима данак: млади постају презасићени и временом губе емоцију.

Да ли нам неки програмер „руком лажног бога“ даје нови свет и Тибет кроз „ви-далaj ламу“, па се све ствара само да би било уништено и обесмишљено? Јер тибетански монаси, поред свакодневних активности и молитве, стрпљиво стварају мозаик данима, месецима, па и годинама, од најситнијих каменчића правећи ремек-дело. Кад га заврше, диве се лепоти — па га униште и почну други. Али, тибетански монаси имају вековима старо веровање, продуховљено традицијом, добротом и правилима њиховог монаштва. Шта нуди „ви“? Нову религију света која покушава да уништи постојеће, па и хришћанску? Или притајено зло за људски род без духовне вредности?

Пошто је већ дубоко процепало морал, културу и уметност, након што је делимично заменило мозак — да ли се „ви“ спрема за виши ниво? Или је, ипак, занемарило да не може да генерише и замени најбитнији људски квалитет: емоцију, односно срце и душу — непредвидивост, грешку, опроштај, љубав.

Богата грчка митологија приказује један пример кроз музичке фестивале старе Грчке, где су били кажњавани музичари који би туђу музику или инструмент украли. Нимфе, богиње музике, даривале би их уместо златом — магарећим ушима, сурлом слона или роговима бика. Данас је ситуација слична: тренутно код нас нема свести да се употребом генераторске музике награда заправо претвара у неписменост и непродуховљеност, а то нажалост примају млади људи. Њима треба помоћи, учити их правим вредностима, активностима, историји уметности и културе свог народа — а ако хоћете, и планете Земље — јер све је енергија и фреквенција.

(Наставиће се…)

(Аутор је професор музичке културе)