Месићево признање Јасеновца као геноцида — савјест у позној старости или политички маневар?

ПИШЕ: Милорад Дедић

Када Стјепан Месић, посљедњи предсједник Предсједништва СФРЈ и некадашњи предсједник Републике Хрватске, човјек чија је политичка каријера била обиљежена отвореном србофобијом, релативизацијом српских страдања и директним учешћем у разбијању југословенске државе, јавно изјави да је Јасеновац био геноцид, та изјава заслужује пажњу. И то не због његовог ауторитета, него због тога што долази из уста човјека који је деценијама игнорисао или минимизирао ту исту истину.

„Ако је било организираних неколико концентрацијских логора, ако су побијена читава села, очишћена читава подручја, уз то када доглавник усташког покрета Миле Будак изнесе политички декрет: ‘трећину побити, трећину раселити, трећину покрстити’, ако то није геноцид, не знам што јест“, рекао је Месић.

 Ријечи које, да су изговорене прије тридесет година, можда би промијениле политичку климу у Хрватској. Данас, међутим, постављају се питања: да ли је ово закаснио глас савјести, терет старости, или политички маневар у времену када и сама Хрватска осјећа стегове усташке рехабилитације која расте у тишини?

Јер, оно што се догодило у Јасеновцу није био ни “радни логор”, ни “мит великосрпске пропаганде”, како су многи хрватски историчари и политичари деценијама тврдили. То је била фабрика смрти — не по индустријском, него по демонском моделу. Тамо су људи убијани клањем, маљевима, вадењем очију, сечењем ушију, живим спаљивањем. Дјеца су одвајана од мајки, остављана да умру од глади. У логору Јастребарско и другим мјестима, српска, јеврејска и ромска дјеца су умирала у тијесним баракама, без воде и хране, док су их њихови мучитељи гледали као стоку.

„У том су логору, сукладно политици коју је водио злочиначки усташки режим, Јевреји били убијани зато што су Јевреји, Срби зато што су Срби, Роми зато што су Роми. Убијани су и Хрвати који се с таквом политиком нису могли, нити хтјели сложити“, додаје Месић.

Овакве ријечи, кад их изговори неко ко је својевремено тврдио да је Јасеновац радио до 1947. и да су тамо убијани „усташе и домобрани“, изазивају горчину, али и обавезу да се постави суштинско питање: ако је чак и Месић данас спреман да призна истину, шта је са осталима?

Хрватска је, у значајном дијелу, потомак оних који су активно стварали НДХ и слали Србе, Јевреје и Роме у јаме и логоре. Као што Њемци знају гдје су им били преци 1941. и не крију своје историјско срамљење, тако и Хрвати морају знати и признати – чија су дјела у темељу њихове независности.

 Данас је неморално да они који долазе из тог насљеђа говоре о “европским вриједностима”, о “моралу”, о “цивилизацијском искораку”. Без суочавања са злочинима Јасеновца, Јадовна, Пага, Пребиловаца, Глине, Шушњара, Драксинића — нема морала. Ћутање је саучесништво. Преправљање историје је наставак злочина другим средствима.

Месићево признање, иако можда изнуђено, можда искрено, можда политички прагматично — отвара врата. Ако је он могао, могу и морају и остали. Не под притиском међународне заједнице, него под притиском истине и људске савјести.

Истина боли, али само она може да излијечи. А Јасеновац је дубока, незацијељена рана. Ако је чак и Месић сада види — Хрватска више нема изговор.