На данашњи дан рођен је Цар Душан, владар који нас је извео на три мора

ПИШЕ: Драган Гаги Милићевић

На дан када се везује рођење најмоћнијег Немањића, његова задужбина код Призрена слави Светог архангела Гаврила

Данашњи дан, 26. јул, у српском историјском памћењу на необичан начин спаја цара Стефана Душана Немањића – Душана Силног и његову величанствену задужбину, манастир Светих Архангела код Призрена.

За 26. јул 1308. године у дијелу литературе и популарне историографије везује се рођење Душана Немањића, мада треба нагласити да прецизан датум његовог рођења није неспорно утврђен у средњовјековним изворима. Али је сасвим неспорно нешто друго: 26. јула, на Сабор Светог архангела Гаврила, Душанови Свети Архангели у клисури Призренске Бистрице прослављају своју манастирску славу.

И тешко да постоји мјесто које боље од Светих Архангела свједочи о једном времену када је српска држава била на врхунцу политичке, војне, духовне и културне моћи.

Манастир је цар Душан градио приближно између 1343. и 1352. године, свега неколико километара од царског Призрена. Ту је желио и да почива.

СРБИЈА КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА НА ЈАДРАНСКО, ЈОНСКО И ЕГЕЈСКО МОРЕ

Када је Душан преузео власт 1331. године, Србија је већ била снажна балканска држава. Када је умро 1355, оставио је царство какво Срби прије њега нијесу имали.
Под његовом влашћу нашли су се огромни простори данашње Србије, Косова и Метохије, Сјеверне Македоније, Црне Горе, Албаније и великих дјелова данашње Грчке.

Душанова држава допирала је до обала Јадранског, Јонског и Егејског мора.
Зато је прецизније говорити о царству које је излазило на три мора, а не понављати понекад присутну тврдњу о „четири мора“ и Црном мору, јер Душаново царство није имало стабилну територијалну обалу на Црном мору.
Био је то простор од Дунава далеко на сјеверу до Тесалије и Епира на југу – највећа држава којом је један српски владар непосредно управљао.
А Душан се ту није намјеравао зауставити.
Његов велики политички сан био је Цариград.

Послије великих освајања на рачун ослабљене Византије, српски краљ је промијенио и саму природу своје државе. На Васкрс 1346. године у Скопљу крунисан је за цара, а српска Архиепископија уздигнута је у ранг Патријаршије.
Од тог тренутка Душан више није наступао само као краљ једног народа већ као владар који је претендовао на византијско царско насљеђе.

ЦАР КОЈИ ЈЕ ЗАКОНОМ ПОКУШАО ДА УРЕДИ ЦАРСТВО

Ипак, Душанова величина није само у територијама које је освојио.
Његов најтрајнији политички споменик није тврђава нити освојени град, него – законик.
Душанов законик, донесен 1349. и допуњен 1354. године, остао је један од најзначајнијих правних споменика средњовјековне Србије.
У томе можда и лежи суштина његове државничке амбиције: није желио само да освоји огроман простор него да од њега направи уређено царство.
У његовој личности спојили су се ратник, законодавац, дипломата, ктитор и човјек огромне владарске амбиције.
Зато му историја није случајно оставила надимак – Силни.

А ЗАШТО ДУШАН СИЛНИ НИЈЕ СВЕТАЦ?

Ово је једно од најзанимљивијих питања српске историје.
Готово читава лоза Немањића дала је велики број светитеља. Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански, а касније је канонизован и Душанов син Свети цар Урош.
А најмоћнији међу њима – цар Душан – није канонизован.

Не постоји једна званична црквена реченица која би нам омогућила да кажемо: „Душан није светац искључиво због тога и тога.“

Али постоје тешке сјенке његове биографије.
Најтежа је судбина његовог оца, Светог краља Стефана Дечанског.
Године 1331. властела окупљена око младог Душана устала је против краља. Дечански је збачен, заточен у Звечану и убрзо је умро.
Према предању које чувају и Високи Дечани, побуна је изведена са Душановим знањем, а Стефан Дечански је потом у заточеништву уморен од Душанових људи.

Историографија, међутим, мора оставити извјесну резерву око непосредне Душанове улоге у очевој смрти.

Једно је сигурно: син је свргнуо оца са престола, а отац је убрзо потом мртав.
И тај терет је остао над Душановим именом.
Иронија историје је огромна.
Отац кога је Душан свргнуо постао је Свети краљ Стефан Дечански.
Син Душана Силног постао је Свети цар Урош.
А између њих двојице остао је најмоћнији српски цар – без светачког ореола.

СУКОБ СА ЦАРИГРАДОМ

Други велики разлог који се често помиње јесте Душанов однос са Цариградском патријаршијом.
Да би могао бити крунисан за цара, српска Архиепископија уздигнута је 1346. на степен Патријаршије.
Цариград то није прихватио.
Услиједио је тежак црквени спор и прекид канонског општења између двије црквене јерархије, који ће бити превазиђен тек послије Душанове смрти.

Зато се и овај сукоб често наводи када се поставља питање зашто највећи српски средњовјековни владар није ушао у календар светих.
Али ни ту није историјски коректно тврдити да постоји једноставна формула: „није светац зато што је урадио то“.

Црква не проглашава владаре светима зато што су имали највећу војску или најпространију државу.
Величина владара и светост човјека нијесу исто.

СУРОВО ВРИЈЕМЕ – И СУРОВИ НЕМАЊИЋИ

Треба, међутим, Душана посматрати и у времену у којем је живио.
Борбе унутар владарских породица биле су сурове.
И његов отац Стефан Дечански својевремено се побунио против сопственог оца, краља Милутина, након чега је био ослијепљен и послат у Цариград.
Душан је, дакле, одрастао у династији у којој престо није био само насљеђе него често и питање живота, побуне, изгнанства и породичног сукоба.
То не оправдава трагедије, али помаже да их разумијемо.

И постоји још један детаљ који говори да однос Душана према оцу није могуће свести на једну црно-бијелу реченицу: након смрти Стефана Дечанског управо је Душан преузео бригу о завршетку очеве задужбине – Високих Дечана. Штавише, у својој повељи Душан је касније писао о чудесном пројављењу светости свога оца.

СВЕТИ АРХАНГЕЛИ – ГРОБ ЦАРА КОЈИ ЈЕ САЊАО ЦАРИГРАД

А онда се прича поново враћа Призрену.
Душан је за своју вјечну кућу изабрао манастир Светих Архангела.
То није случајно.
Призрен је био једно од средишта његове државе, а величина манастира требало је да одговара величини царства.
Послије Душанове смрти 1355. године цар је ту и сахрањен.
Али царство га није дуго надживјело у снази у којој га је створио.
Под његовим сином Урошем огромна држава почела је да се распада на области моћних великаша.
Као да је царство било сувише везано за човјека који га је створио.
Свети Архангели су касније доживјели страшну судбину. Манастир је разаран, његов камен одношен, а царска гробница оскрнављена. И у новије вријеме манастир је страдао – конаци су спаљени у мартовском насиљу 2004. године, али су се монаси вратили и наставили живот на том светом мјесту.
И управо зато данашња слава Светих Архангела има значење далеко веће од једног датума у календару.

ЦАР БЕЗ ОРЕОЛА, АЛИ СА НЕИЗБРИСИВИМ МЈЕСТОМ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Душан Силни није постао светитељ.
И можда управо због тога његова историјска личност дјелује још сложеније.
Био је човјек великих врлина и великих амбиција, али и човјек суровог XIV вијека. Син који је подигао руку на очеву власт. Владар који је ушао у тежак спор са Цариградом. Освајач који је желио Цариград, али га никада није освојио.
А истовремено – законодавац, ктитор и цар под којим је средњовјековна Србија достигла највећи територијални обим и постала прворазредна балканска сила.
Његова држава излазила је на три мора.
Његова војска стизала је дубоко у грчке земље.
Његов Законик надживио је његово царство.
А његова задужбина, Свети Архангели код Призрена, и послије рушења, пожара, ратова и вјекова туђинске власти – живи.
И данас, на Сабор Светог архангела Гаврила, тамо поново звоне звона и служи се Литургија. Традицију прослављања 26. јула као манастирске славе потврђује и Епархија рашко-призренска.
Можда је управо у томе најснажнија слика Душановог насљеђа.
Царство које је створио одавно не постоји.
Границе су нестале.
Цариград није освојио.
Није уврштен међу светитеље.
Али више од шест и по вјекова послије његове смрти, у клисури Призренске Бистрице, на темељима његове царске лавре, и даље се Богу моли на српском језику.
И док су Свети Архангели живи, живо је и свједочанство времена када је из Призрена један Немањић гледао према Цариграду – и када је Србија била царевина на три мора.