На данашњи дан окончана „Слуњска жетва“ – пет дана незапамћеног покоља више од 5.000 Срба
Дана 22.07.1942. године завршио се србокољ „Слуњска жетва“ у јужним дијеловима Кордуна у којем је „мртво коло у Машвини“ било само дио ширег истребљења кордунских Срба.
Постоје злочини за које је људски језик осиромашен ријечима, а људски ум преслаб да их појми. Један од таквих крикова у историји српског страдања започео је на данашњи дан, 18. јула 1942. године. Тог дана, покренута је унапријед испланирана, петодневна операција општег истребљења српског православног становништва на Кордуну, те на подручју Цазина и Велике Кладуше.
Крвници, лишени сваке људске самилости, ову акцију затирања читавог једног народа на својим огњиштима назвали су именом од којег се леди крв у жилама - „Слуњска жетва“.
Размислимо на тренутак о тој застрашујућој, потпуно нељудској метафори коју су сами Хрвати осмислили. У свијету нормалног човјека, жетва је симбол живота, рађања, благослова и плодова тешког рада. Жетва се везује за хљеб који храни породицу. Међутим, у задојеним умовима џелата, српски народ је изједначен са обичним коровом и житом које треба покосити, пожњети и у потпуности уклонити са лица земље.
То није била жетва пашњака и њива. То је била организована, хладнокрвна жетва Срба по Слуњу и јужном Кордуну. Намјесто српова и коса - радили су ножеви, бајонети и маљеви. Намјесто снопова жита - на хрпе су се слагала тијела покланих српских домаћина, мајки и нејачи. То је био чисти, дестиловани садизам преточен у војни назив акције.
Зликовци су кренули систематски, од села до села, палећи све што је српска рука изградила. Један од најстрашнијих примјера ове „жетве“ догодио се у селу Садиловац. Локални Хрвати из Слуња, вођени усташком идеологијом, уз помоћ муслиманских екстремиста из Велике Кладуше (предвођених Медом Џафером, Муратом Товчагићем, Авдом Мујчићем и другима), сакупили су стотине мјештана Срба на превару.
Изговор је био попис и издавање пропусница. Када су недужне сељаке, жене и дјецу сатјерали у зидине православне цркве Рођења Пресвете Богородице, затворили су врата. Црква је претворена у масовну гробницу и ломачу. Оне који нису изгорјели у пламену, дочекали су ножеви. Само у Садиловцу, у једном дану, угашено је на стотине живота, а село које је киптило од младости остало је потпуно пусто.
Потпуно су спаљена и српска села: Кордунски Љесковац, Кршља, Брезовац, Запољак, Луг, Боговоља, Мочиле… Крвници су штедјели метке - користило се хладно оружје и жива ломача.
Оно што су партизански извиђачи и преживјели мјештани затекли у шуми Машвина послије петодневног пира, представља сцену какву историја човјечанства ријетко памти. То је био језиви врхунац те крваве жетве.
У шуми је пронађено дјечије „мртво коло“.
Хрватске усташе су убиле двадесеторо недужне дјеце, дјечака и дјевојчица, скинули их до гола, а затим њихова тијела поређали на трави у круг, држећи се за ручице, имитирајући народно коло. На средину тог кола поставили су заклану српску бебу прободену бајонетом. То није био злочин из бијеса; то је био ритуални упљувак у лице човјечности, печат безумља који је требало да заувијек затре српско сјеме на Кордуну.
Ријечи свједока које парају вјечност!
Један од преживјелих страдалника, Никола Басара, касније је пред историјом и прецима оставио свједочанство које леди крв у жилама:
„Када се разданило, 22. јула из правца шуме Машвине видјела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће су све горјеле. Остала је пустош. Поред изгорјелих кућа понеки људски леш жене, дјетета или неког старијег мушкарца… Било је поубијане ситне и крупне стоке. Уз саму шуму са обје стране до два километра разбацани су лешеви дјеце, жена и старијих особа.“
У слуњском, кладушком и раковичком срезу, за само пет јулских дана, угашен је сваки вид српског живота. Сматра се да број убијених Срба у овој стравичној акцији прелази 5000 душа. Читаве породице су избрисане из матичних књига рођених, преселивши се директно у Књигу вјечности.
Деценијама послије рата, о овом злочину се ћутало у име лажног „братства и јединства“. Мученици из Садиловца и Машвине били су жртве по други пут - жртве заборава и гурања под тепих.
Наша је дужност да не ћутимо!
Овај текст није ту само да подсјети на датум. Овај текст је споменик од ријечи онима који споменик немају. Сама чињеница да је неко покољ људи назвао „жетвом“ обавезује нас да никада, док постојимо, не дозволимо да прекрије прашина заборава крике невине кордунске дјеце. Дужни смо им сјећање, дужни смо им палионица свијећа и молитву.
Када данас упалите свијећу, сјетите се кордунских мајки и дјеце чији крици још увијек одјекују брдима око Слуња.
По тексту Стојана Јанковића
Приредио: Игор Ремс
