„Олуја“ – рана која није зарасла: Жртве, прогон и борба за истину
ПИШЕ: Дијана Обрадовић
Четврти август за велики број Срба није само датум у календару. То је дан који носи тешко историјско сјећање на један од најтежих периода за српски народ у новијој историји – на дане када су десетине хиљада породица из Крајине напустиле своје домове, остављајући иза себе имања, цркве, гробове предака и читаве завичаје.
Тридесет једна година након операције „Олуја“, која је у Хрватској обиљежена као војна побједа и завршетак рата, у српском колективном памћењу остаје као симбол егзодуса, страдања и великог избјегличког таласа који је промијенио демографску слику простора на којем су Срби вијековима живјели.
Уочи овогодишње годишњице бројни медији подсјећају на догађаје из августа 1995. године.
За српске породице које су те дане доживјеле, међутим, најважнија није само политика великих сила, већ људска судбина – километарске колоне трактора и аутомобила, лица дјеце и стараца, страх од неизвјесности и питање које су многи носили са собом: хоће ли се икада вратити у своје куће.
Колоне које су остале у народном памћењу
Према подацима који се годинама наводе у јавности, током и након операције „Олуја“ своје домове напустило је између 200.000 и 250.000 Срба из Хрватске. Велики број цивила је страдао, а многа села и мјеста у којима је вијековима постојао српски живот остала су без својих становника.
Међу онима који су кренули у избјеглиштво били су читаве породице – дјеца, жене и старији људи. За многе од њих то није био само губитак куће, већ губитак читавог једног свијета.
Крајишки Срби су са собом носили оно што су могли да понесу: неколико ствари, породичне фотографије, иконе, успомене и наду да ће једног дана поново видјети своја огњишта.
Многи нису дочекали тај повратак.
Догађаји који су претходили „Олуји“
Историјске анализе годинама разматрају период који је претходио августу 1995. године, укључујући операције „Масленица“ 1993. године, „Медачки џеп“ и „Бљесак“ у мају 1995. године.
Посебну пажњу привлачи и питање међународне подршке тзв. Хрватској војсци, њене сарадње са западним партнерима, као и улоге америчке компаније МPRI, која је била ангажована у процесима војног савјетовања и обуке.
У јавности су годинама анализиране изјаве бројних тадашњих званичника, међу којима су били хрватски предсједник Фрањо Туђман, министар одбране Гојко Шушак, генерал Анте Готовина, али и амерички политички актери попут предсједника Била Клинтона и дипломате Питера Галбрајта, чија имена су заправо доминантно рукопис геноцидне акције "Олуја".
Помињу се и амерички војни кадрови и савјетници повезани са МPRI, попут Карла Вуона, Џона Галвина, Ричарда Грифита, Џејмса Линдзија, Еда Сојстера и других официра који су у различитим улогама били повезивани са процесима војне сарадње у свим акцијама против Срба, а посебно у геноцидној "Олуји".
Једно од најчешће помињаних питања јесте и колика је била улога Вашингтона и Берлина у промјени односа снага на Балкану деведесетих година.
Брионски састанак и различита тумачења
Посебно мјесто у расправама о „Олуји“ има састанак хрватског државног врха на Брионима 31. јула 1995. године.
Годинама се анализирају транскрипти тог састанка и изјаве Фрање Туђмана о циљевима војне операције, као и питање политичких посљедица које су услиједиле након пада Крајине.
Истовремено, у међународним судским процесима циљано су различито тумачени догађаји из 1995. године. Хашки трибунал је у првостепеној пресуди из 2011. године генерала Анту Готовину прогласио кривим, али је жалбено вијеће 2012. године донијело ослобађајућу пресуду.
Све ово показује колико је питање „Олује“ и данас сложено, односно колико западна "цивилазиција" заправо не бира средства да оправда геноцид над четврт милиона православних Срба.
„Сабори српског памћења“ – да се жртве не забораве
У Црној Гори ће годишњица бити обиљежена поред осталог и кроз активности Савеза удружења расељених, избјеглих и прогнаних у Црној Гори, који у оквиру пројекта „Сабори српског памћења“, реализованог уз подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, организује програме посвећене очувању сјећања на страдање српског народа.
Из овог Савеза најављено је да ће током августа бити организовано више скупова, трибина и разговора посвећених страдању Срба на просторима бивше Југославије, али и на Косову и Метохији.
Посебна пажња биће посвећена свједочанствима људи који су прошли кроз избјеглиштво, као и разговорима о очувању културе памћења.
Циљ ових програма, како истичу организатори, јесте да се сачувају приче људи који су преживјели прогоне и да млађе генерације добију прилику да чују свједочанства о времену које је оставило дубоке трагове.
Памћење није позив на мржњу, већ питање идентитета
Тридесет једна година након „Олује“, српско питање Крајине више није само политичко питање. Оно је прије свега питање памћења.
Јер иза великих политичких одлука увијек остају обични људи.
Остају куће које су остале празне.
Остају гробови предака.
Остају породичне приче које се преносе са генерације на генерацију.
Зато се годишњице попут ове не обиљежавају да би се продубљивале подјеле, већ да би се разумјело шта се догодило и да би жртве добиле мјесто које заслужују у историјском памћењу.
За српски народ, 4. август остаје дан када се сјећа својих прогнаних, својих страдалих и свих оних који су у једном историјском тренутку изгубили најважније – свој дом.
