Улцињ је „албански“, а остали нека ћуте

ПИШЕ: Мићо Лутовац

Постоје државе у којима су правила иста за све.

И постоји Црна Гора.

То је она необична земља у којој је најважније не шта је речено, већ ко је то рекао. Ако погоди право презиме, праву странку и прави политички миље, онда ни ријечи више немају исто значење.

Тако смо ових дана сазнали да је Улцињ „албански град“. Не у кафанској расправи, не на друштвеним мрежама неког анонимуса, већ кроз објаву коју је подијелио потпредсједник Владе Ник Ђељошај.

И?

Ништа.

Апсолутно ништа.

Невладин сектор није пао у несвијест. Аналитичари нису заказали ванредне емисије. Није било драматичних упозорења да је нападнут грађански концепт државе. Амбасаде нису осјетиле потребу да подсјете на европске вриједности. Друштвене мреже нису прогорјеле од моралног гњева.

Тишина.

Она иста тишина која у Црној Гори обично наступа када нешто каже „прави“ човјек.

А онда укључимо машту.

Замислимо да је неки српски политичар устао и рекао оно што би сусштински било и истинито и исправно - да су Бар, Херцег Нови, Будва, Беране, Никшић, Андријевица.... српски градови ? 

Колико би требало да крене лавина?

Пет минута?

Можда мање.

Вјероватно би до ручка већ били написани текстови о угроженој грађанској држави. До вечери би се тражиле оставке. До сутра би неко већ објашњавао како је Балкан поново на ивици катастрофе.

Јер код нас није проблем изјава.

Проблем је говорник.

Управо ту лежи највећа иронија црногорске политике.

Сви се заклињу у грађанску државу, али је користе као кишобран који се отвара само кад пада киша на „њиховој“ страни улице.

Када национални предзнак добије град који одговара њиховој политичкој причи, онда је то „опис реалности“.

Када би исти модел примјенио неко други, постао би опасност по регион.

То није принцип.

То је селективни морал.

А селективни морал је најкраћи пут до селективне државе.

Нико озбиљан не може порећи да је Улцињ град у којем Албанци чине већину становништва. То је статистика.

Али једно је демографија.

Друго је политичка симболика.

Када високи државни функционер један град одређује националном одредницом, онда је логично очекивати да се отвори расправа о томе шта такве поруке значе у држави која себе назива грађанском.

Умјесто тога, добили смо – тишину.

Можда је то нови модел грађанске државе.

Сви су једнаки.

Само су неки мало једнакији.

И није то никаква новост.

У Црној Гори већ деценијама постоје двије ваге.

Једна мјери ријечи.

Друга мјери ко их је изговорио.

Прва скоро никад није у употреби.

Друга ради без престанка.

Зато се и не треба чудити што је јавност све уморнија од лекција о толеранцији које држе људи чија је толеранција строго једносмјерна.

Можда би политичка сцена била здравија када би сви пристали на једноставно правило.

Или је неприхватљиво да било који град добија национални политички предзнак.

Или је дозвољено свима.

Средине нема.

Јер држава не може бити грађанска само онда када то одговара једном политичком табору.

Истинска грађанска држава почиње оног дана када исти аршин важи за све.

До тада остаје да се дивимо необичној црногорској политичкој математици, у којој су принципи растезљиви, морал је сезонска категорија, а највећи гријех није шта си рекао – већ ко си.

И можда је то најискренија дефиниција наше политичке стварности.

Не живимо у држави двоструких стандарда.

Живимо у држави у којој су двоструки стандарди одавно постали једини стандард.