Вирпазар: УБНОР против симбола историјске Црне Горе, желе да кажу да држава постоји тек од 2006. године
ПИШЕ: Мићо Лутовац
Захтјев УБНОР-а да се са споменика на Вирпазару уклони историјска црногорска тробојка више говори о стању нашег друштва него сама застава. Умјесто да 13. јул буде празник који ће окупити све грађане Црне Горе, поново се покушава отворити тема подјела и сукоба око симбола.
Управо зато чуди што је иницијатива дошла од УБНОР-а. Организација која баштини антифашистичке вриједности требало би да буде међу првима која ће радити на идеолошком помирењу народа, а не на продубљивању ровова који су Црну Гору деценијама држали подијељеном.
Поставља се једноставно питање – шта је спорно у историјској тробојци?
Подсјетићу, 13.јула 1878. године, на Берлинском конгресу, Црна Гора је стекла међународно признање. У то вријеме тробојка је била у широкој употреби као народна и национална застава и коришћена је на војним, поморским и другим симболима. Управо је као таква Уставом из 1905. дефинисана и формално као дражвна застава Црне Горе. Дакле, под њом је постојала као међународно призната држава, под њом је владао књаз и краљ Никола, под њом су генерације Црногораца браниле своју земљу. То је историјска чињеница коју нико не може избрисати.
С друге стране, садашња државна застава несумњиво је законски симбол данашње Црне Горе након обнове независности 2006. године. Али не треба заборавити ни да је референдум из 2006. године од самог почетка пратила, најблаже речено, политичка контроверза. Значајан дио јавности, бројни политички субјекти и грађани годинама су изражавали сумње у регуларност тог референдумског процеса и сматрали да је било неправилности. Без обзира на различите ставове о том питању, чињеница је да је референдум и данас предмет политичких спорова, и да су с разлогом многа питања остала отворена, посебно када се зна да се десила масовна крађа у корист једне опције, уз тешку дискриминацију великог броја црногорских држављана којима није омогућено да гласају.
И, никоме ништа!
Да се разумијемо, нико није тражио да се садашња државна застава уклања зато што је установљена након тако спорног политичког процеса. Она је бар формално прихваћена као важећи државни симбол и нико озбиљан не доводи у питање њено право да буде истакнута. Све док је званична....
Зашто онда УБНОР сматра да историјска тробојка нема право да буде присутна на обиљежавању 13. јула?
Зар је могуће да је застава под којом је Црна Гора била међународно призната држава непожељна у Црној Гори?
Ако је тако, онда проблем није у застави, већ у односу према сопственој историји.
УБНОР би требало да зна да Црна Гора није настала 2006. године. Она није настала ни 1945. године. Њена државност траје вијековима и нико нема право да из тог историјског мозаика избацује симболе који му се идеолошки не допадају.
Тринаести јул није празник само једне идеологије, једне политике или једног историјског периода. Он је симбол континуитета црногорске државности – од међународног признања 1878. године до свенародног устанка против фашизма 1941. године. Зато би тог дана требало да буде мјеста за све симболе који су били дио историје Црне Горе.
Још више забрињава што УБНОР, умјесто да буде један од носилаца помирења, поново отвара питања која дијеле народ. Зар није прошло довољно времена да коначно схватимо да Црна Гора нема будућност ако се непрестано дијели на „наше“ и „њихове“, на „патриоте“ и „издајнике“, на „подобне“ и „неподобне“?
Управо је на таквој политици злогласна Демократска партија социјалиста деценијама градила свој политички опстанак. Док су се грађани, циљано, по пројектима ДПС-а, свађали око застава, језика, цркве и историје, држава је постепено постајала заробљена партијским и приватним интересима. Бројни некадашњи високи функционери, као и лица блиска некадашњем систему власти, данас се налазе пред судовима или су већ правоснажно осуђени за различита кривична дјела. То је најбољи доказ колико је скупо коштала политика вјештачки створених подјела.
Зато је крајње вријеме да и УБНОР, као организација која се позива на антифашистичке вриједности, пошаље другачију поруку. Не поруку забрана, не поруку уклањања, већ поруку помирења.
Нека на Вирпазару стоје једна поред друге и историјска тробојка, под којом је Црна Гора имала статус међународно признате државе, и садашња државна застава, која је данас, ето, сви знамо како, уставни симбол државе.
То, без обзира на све, не би био пораз никога.
То би, уз све мане, била побједа Црне Горе.
Јер историја се не може уклањати. Она се може само поштовати. А помирење се не гради забранама, већ уважавањем свега онога што је кроз вијекове стварало Црну Гору.
