Др Радоје Фемић: Романом "Grossi de Brescova" Мирко Ракочевић вратио дуг завичају
Детаљна, готово неореалистичка склоност приповједача да оживи епоху у сваком, ма и најмањем детаљу (приказ обуће, одјеће, каталог хране и пића, ентеријер и екстеријер) условила је имагинарну реконструкцију свијета за који постаје потпуно необавезујућа било каква медијавистичка фактографија. Наиме, приповједачки сокови тог свијета довољно су аутентични да представљају пројекцију средњовјековног Брскова какво је могло бити, а не какво је уистину било, што је, уосталом, и најзначајније својство Ракочевићеве романескне транспозиције.
ПИШЕ: др Радоје ФЕМИЋ
У народној библиотеци "Радосав Љумовић" у Подгорици, крајем маја је одржана промоција новог романа књижевника Мирка Ракочевића "Grossi de Breskova".
У представљању овог сјајног прозног дјела, уз аутора Мирка Ракочевића и модераторке Сузане Радуловић, учешће су узели проф. др Вук Церовић и др Радоје Фемић. Излагање др Фемића које је објавио портал "Српске новине" преносимо у цјелости:
Роман Мирка Ракочевића враћа читалачку мисао на помало заборављену епизоду средњовјековне историје, у којој је Брсково, потоњи Мојковац, као развијени центар ковачке и рударске дјелатности, представљао значајну тачку на балканској рударској топографији. Међутим, аутоматизовано усвајање историографског факта неријетко одузима чар истинске животворности епохе, због чега је приповједач настојао да сагледа алтернативну, унутрашњу историју средњовјековног Брскова, тиме и ондашњег свијета и човјека у њему.
Евоцирајући библијску мисао на почетку романа, приповједач је наговијестио повјерење у темељни, на први поглед - парадоскални новозавјетни принцип богоугодног страдања зарад чињења добрих дјела, што је илустровано судбинама истакнутих књижевних јунака у књизи. Grossi de Brescova у жанровском смислу јесте прегледна, романескна хроника Брскова, његових житеља и бројних дошљака које је трговачка активност доводила у подбјеласичку варош противрјечне историје и сурове географије. Бирајући традиционалну наративну стратегију, приповједач је строго компоновао поједине цјелине, заснивајући приповиједање на анегдотском начелу, из којег приповиједање црпи увјерљивост. Па ипак, поетичко јединство књизи обезбјеђује фасцинација учешћем Брскова у метежима средњовјековног свијета, који је, противно распрострањеним стереотипима, био пун дијалога различитих култура, чије прожимање и синтеза чине основну нововјековног погледа на свијет.
Сугестивним призорима приповједач је показао преплитање духа ондашњег Брскова с културом Котора, Дубровника, па и Венеције, којима је пожељност брсковљанског гроша будила интересовање за мјесто дубоког залеђа. Слике трговачких каравана у роману сугеришу вишу, одухвољену природу трговачког посла који никако није сам себи сврха, већ је најчешће, а у овом роману закономјерно, сублимат тежњи човјека да стицањем материјалног иметка унаприједи духовну и, нарочито, емоционакну страну бића, јер је брсковљански грош конотиран као симбол противјречности животних тежњи и потраге за срећом.
Градећи упечатљиву галерију књижевних јунака, приповједач није дао привилеговано мјесто ниједном јунаку. Штавише, могло би се рећи да је главни јунак управо Брсково, јер је симболизација простора реализована начином који омогућава да се јунак најприје ситуира у хронотоп Брскова, па да онда доспије под приповједачку лупу. Изузетак од назначене поетичке константе чини лик Десе, чија оданост рудокопу еволуира у његову судбинску коб, сигнализирану пролошким призором, а потврђену епилогом романа.
Десин лик, подвојен између тежње за материјалним стицањем и потребе за остварењем љубави, изнијансиран је приповједачевим поринућем у унутрашњи свијет јунака, што је остварено развијеним доживљеним говором и дочаравањем његове психологије. Истовремено, имагинарном стварношћу Ракочевићевог романа дефилују бројни јунаци који нијесу развијени, али је њихова скица функционализована према императиву причања приче, која панорамски наткриљује приповједачки свијет.
Закони и путеви брсковљанског гроша маркирају релације међу ликова, одређују социјалну и генерацијску хијерархију, спречавају или иницирају остварење љубави, једноставно, исказују моћ установљене робно-новчане размјене, која је спонтаност природног живота у Брскову редефинисала према правилима великог и туђег свијета. Илустративан је пар књижевних ликова отац–син, Ханц де Биберис и Хенрик, који упркос крвној блискости представљају антиподе; док је нагон за стицањем код првог изоштрен, другога обузимају осјећања која ће га учинити равнодушним према ковању вриједног брсковљанског гроша. Коначно, опадање вриједности новца потврдиће универзалну закономјерност неумитности успона и пада, као два лица живота, баш као што лик владара и лик светитеља на брсковљанском грошу демонстрирају неодвојивост земаљског и небеског свијета.
Апотеоза рударском окну знак је дубоке идентификације Брсковљана с извором материјалне сигурности, која их је као горштаке чинила поносним пред рафинираном приморском господом. Лик кефалије Велизара приказан је према стереотипном узусима средњовјековних великаша, обласних господара: одмјерен у говору, промишљен у поступцима, свечан у држању, ријечју - изданак истинског племства које престиж црпи не само из статуса и угледа који ужива, већ и из бриге за заједницу (или више њих!) која обитава у области која му је повјерена.
Спектакуларност кажњавања у роману Grossi de Brescova заснована је на потчињавању пука, за који је резервисано надничење, испијање јефтиног пива и дивљење предузимљивим златарима и великашима. Због тога је мотивом ванредне женске љепоте мотивисан приповједачев интерес за Брсковљанке, посебно за Милицу, дјевојку коју љепота и љубав према Деси увлаче у вртлог брсковљанских интрига, које се хране злом и невољом. Дирљиво је дочаран лик Митре, Десине мајке, која се предано моли за бољитак свог сина. Кефалијева великодушност према њој исказана је жељом да помогне невољницима, што утврђује позитивне контуре овог књижевног јунака.
Симболизација пејзажа у роману је подређења току годишњих доба. Приповједач прати и са приљежношћу хроничара акцентује мјене природе, успостављајући паралеле између јунака и његовог окружења. Тако, на примјер, заробљеност Брскова зимским оковима фигуративно указује на тјескобу књижевног јунака, односно немогућност избављења из незавидног положаја у који је доспио. Једини изузетак чини простор рудокопа, чији полумрак поравнава све неуравнотежености.
Детаљна, готово неореалистичка склоност приповједача да оживи епоху у сваком, ма и најмањем детаљу (приказ обуће, одјеће, каталог хране и пића, ентеријер и екстеријер) условила је имагинарну реконструкцију свијета за који постаје потпуно необавезујућа било каква медијавистичка фактографија.
Наиме, приповједачки сокови тог свијета довољно су аутентични да представљају пројекцију средњовјековног Брскова какво је могло бити, а не какво је уистину било, што је, уосталом, и најзначајније својство Ракочевићеве романескне транспозиције. Уједно, овај роман подсјећа на фасцинирајућу истовјетност потреба духа и тијела, које средњовјековног човјека приближавају нашем савременику. Освијетлити стазе тог варљивог, али несумњивог континуитета који образују живот брсковљанских насеобина, с једне, и свакодневица савременог Мојковца, с друге стране, значи вратити дуг завичају. Тај дуг Мирко Ракочевић, као својеврсни брсковљански љетописац, романом Grossi de Brescova враћа цјелином спретног приповједачког замаха.
